Политичка репресија Срђан Цветковић 5. део

 

Политичка репресија Срђан Цветковић 5. део, Истраживачки центар ДС @ С. Цветковић

(Но ту Тито и Југославија нису изузетак!) Појачавање репресије после сламања српских либе- рала и Хрватског пролећа седамдесетих, које је наишло на неподељену подршку како Брежњева тако и Никсона (политика детанта, заузетост САД у Вијетнаму али и реални геополитички интерес за тактиком одржавање Тита да плива!), није чак изазвало ни веће одјеке у европској интелектуалној јавности (нпр. случај Михајла Михајлова, осуда Ђуре Ђуровића, киднаповање Владе Дапчевића и др.). Рецимо, генерал Григоријенко постао

је дисидент у време Брежњева и америчка штампа му је свакодневно посвећивала огромну пажњу, док се у то време о југословенским дисидентама врло ретко писало.

Занимљиво је да је крајем седамдесетих због политичких  разлога (будући да је био југословенски дисидент) била оборена кандидатура Михајла Михајлова за професорско место на Колумбија универзитету. Чак и програм Слободне Европе (кад је почео да се емитује) емитован је за све источноевропске земље, осим за СФРЈ, због Тита, и за Албанију, због Косова, односно Тита. Тек ’94. Радио Слободна Европа почео је да емитује програм за Југославију. Ипак, највећи парадокс је да се на Западу половином       седамдесетих размишљало о кандидатури Тита и Михајлова за Нобелову награду за мир у време, када је Михајлов   чамио у Титовом затвору, осуђен на седам година због писања слободоумних књига. Политички прагматизам је био очит јавно мњење и медији су неретко осуђивали Тита као диктатора и величали Титове дисиденте, док му је званична политика приређивала пријеме.

Тако су демократски процеси у Југославији свесно жртвовани зарад глобалних идеолошких интереса западних демократија, тј. због наводних интереса стабилности на Балкану у време приближавања две суперсиле, заузето сти САД у Вијетнаму, али и интереса да се и даље тактиком одржавањем Тита да плива поткопава Источни блок. Политика „шаргарепе и штапа“ и специфичан положај Југославије између Истока и Запада одражавали су се, дакле, и на питање државне репресије.

Репресије која је морала бити далеко софистициранија него у земљама  соцлагера, где се није морало водити рачуна о мишљењу Запада, нити хапшењима и осудама либералних елемената доказивати с времена на време правоверност Истоку.       Као прилог овој тези наводимо анегдоту коју нам је испричао дисидент Михајло Михајлов: Једном приликом, негде 1974, док су шетали Ташмајданом, Ђилас је запитао своје     пријатеље Михајла Михајлова и адвоката Јована Баровића  након што су чули за хапшења Припадника НКПЈ рачунајући на идеолошку симетрију:

− Шта мислите кога ће од нас сад да ухапсе? Није прошло дуго, а Михајлов је        завршио на робији. Осуђен је на седам година због полити чке пропаганде.⁸⁹

Једна од многих кампања либерализације у пропагандне сврхе − борба против „ранковићевштине“, Политика, јул 1966.

– Шта би ово? – То је Историја, изгледа, прошла поред нас.

 

Друга, међурепубличка равнотежа. − Обично је сламање опозиције у једној републици пратио, као против- тежа, прогон опозиционара у другој (нарочито на осетљи вој линији Србија−Хрватска). Трећа је верска равнотежа.    Посебно је била присутна у БиХ, где се строго водило рачуна да се мач не устреми претерано према једној верској групацији. Четврта, национална. Опет, нарочито на релацији Срби−Хрвати. Заснована на тези да један национализам изазива други. (Примери: Милован Ђилас − Фрањо Туђман, Добрица Ћосић − Владо Готовац, Влада Мијановић Револуција − Дражен Будиша, 

Љуба Тадић− Руди Супек, 60-их и 70-их. Војислав Шешељ − Алија Изетбеговић 80-их...). 

        Наравно, није могла увек бити до- следно испоштована с обзиром на то да су одређене нацио- налности, као нпр. Хрвати и Албанци, биле у већем броју оријентисане против Југославије или централизма (наводи се чак да су осамдесетих Албанци чинили 90−95% свих

79       Сведочење Михајла Михајлова дато аутору у Београду 3. октобра 2006.

политичких затвореника). И, коначно, најважнија је фина равнотежа коју је режим морао да постигне између, с једне стране, реалне претње да се опозиција знатније афирмише у друштву, тежње да се Југославија представи као демократска социјалистичка земља која насупрот стаљинистичком и маоцеовском нуди један хумани соци- јализам и, с друге, потребе да се сачува партијски монопол на власт. С тим у вези треба нарочито нагласити дискре- панцу између нормативног и декларативног (у сврху про- паганде) и стварног (као једне од важних одредница само- управног социјализма). Власт је настојала да се представи, нарочито пред светом, као да је спремна на реформе, али оне су се свеле на репродуковање политичке полиције и партијске државе, и у оквирима република и покрајина као настајућих „националних државности“.

На крају, треба истражити до које мере су либерализација путовања (гастарбајтери), бржи проток информација услед технолошког напретка 80-их, слеђење западног културног обрасца (утицај културне револуције 1968) и сличне цивилизацијске околности у Југославији као европској земљи, утицале да само друштво иде испред дозвољене слободе и стеге. Партија је морала да намеће стеге ради опстанка на власти, а друштво је реаговало вршењем притиска „одоздо“ − за даљу либерализацију режима (тзв. ефекат грудве снега). Ова југословенска специфичност упрошћено би се могла исказати као: корак напред, два корака назад. У затвор се често лакше доспевало него у земљама Источног блока, јер није тачно одређена граница која се не сме прећи (као у земљама      реалсоцијализма). Али, казнена политика је била неупоредиво блажа, са честим амнестијама политичких затвореника, нарочито кад би се због њих дигла прашина на Западу.

После колебљивих педесетих, државно-партијска репресија слаби шездесетих година, што се, не случајно, поклапа са структуралним промена у друштву: раст стандарда, већа подршка режиму, одмакла индустријализација и урбанизација (после 1961. претеже урбано  становништво над сеоским), подизање образовног и културног нивоа, затим значајно је и приближавање Западу (нпр. сусрет Тито−Кенеди, као и непрегледни редови за уписивање у Књигу жалости у америчкој амбасади после  атентата 1963) итд. Ипак, комунистички режим је доследно онемогућавао покушај афирмисања било какве опозиције, што показује хапшење др Драгољуба Јовановића 1947, Борислава Пекића и Драгића Јоксимовића 1949, групе Косте Куманудија 1951, М. Ђиласа 1956, групе социјалиста Крекић−Павловић 1958, Задарске групе Михајла Михајлова 1966, чланова Нове комунистичке партије Југо славије 1972, Изетбеговића, Туђмана и Шешеља 80-их... 

Идеолошка опозиција најчешће је оштро санкционисана, док су партијски опоненти, који нису изражавали дубоку системску критику, осим Ђиласа, само смењивани, пензионисани или премештани на ниже функције (Нешковић, Ранковић, Ћосић, Никезић, Перовић, Трипало, Дапчевић- Кучар и други) − што је једна од главних разлика титоизма у односу на стаљинистичке методе. Можда се та недоследност најбоље види у поређењу случаја професора Правног факултета Михаила Ђурића, који је оптужен и осуђен 1972. на две године затвора и избацивање с посла због критике уставних промена, са случајем Добрице Ћосића, који је због истих разлога две-три године раније само партијски смењен. Често су само политички тренутак и пропагандне потребе одлучивали да ли ће неко бити прогоњен.