Политичка репресија Срђан Цветковић 6. део

 

Политичка репресија Срђан Цветковић 6. део, Истраживачки центар ДС @ С. Цветковић

Деведесетих, фактичким успостављањем парламентаризма у Србији а, заправо, система са предо- минантном партијом, опозиција се толерише само до момента када се процени да угрожава систем и владајућу партију (нпр. гушење мартовских демонстрација 1991, непризнавање локалних избора 1996, убиства политички харизматичних лидера (нпр. Стамболић), покушаји атен- тата на В. Драшковића, наредба да се крене оружјем на демонстранте 5. октобра 2000, непризнавање резултата из- бора и сл.).

Вишак демократије (али само у односу на остале комунистичке режиме!) у југословенском друштву био је условљен западном економском и политичком подршком, коју је омогућила тактитка пустити Тита да плива на- кон његовог разлаза са Стаљином. Тиме је условљено и одустајање од колективизације и притиска на сељачка газ- динства, које долази баш у време аранжмана са Западом. Такође, то треба повезати са вишим стандардом, олакшаним путовањима и емиграцијом (гастарбајтери) и другим соци- јалним факторима, као и простом чињеницом: више слободе − виши стандард / мање отпора − мање репресије. Неки истраживачи, као што је амерички професор Семју- ел Хантигтон, сматрају да је отприлике 2.500 долара по глави становника озбиљан друштвени предуслов и граница на којој су велике шансе да дође до суштинске демократи- зације друштва. Отприлике, такви друштвени услови, који се тичу стандарда, писмености, политичке свести и култу- ре, почели су се стицати у већем делу Југославије раних осамдесетих, у неким срединама и раније − током седам- десетих.

Изузетак је можда ситуација после 1968, МАСПОК-а, и обрачуна са либералима 1970-их када је узбуркана друштвена ситуација довела и до победе конзервативаца у СКЈ. Тада долази до интензивније сарадње са СССР-ом, што се осетило и по питању ИБ емиграције која бежи на Запад (Француска, Белгија) у страху од хапшења КГБ и СДБ, као и кампање чврсте руке, већег идеолошког надзора, и обрачуна са техноменаџеријом, либералима и националистима. Политички прогон наро- чито је интензивиран после Брозове смрти. Потрајао је све до друге половине осамдесетих и пада Берлинског зида. Режим је осамдесетих све осетљивији на критику домаћих и страних невладиних организација које се баве заштитом људских права као и таласањем интелектуалне јавности процеси се претварају у фарсу и враћају као бумеранг. Ту је изузетак једино Босна где су по принципу босанског лонца гоњени идеолошки неистомишљеници ригидније и дуже неголи у иједној другој републици СФРЈ.  Ипак,услед пробуђене јавности, све слободнијих времена, све више лишени тоталитарног друштвеног контекста, овакви процеси су, по правилу, више машили мету.

Велики знак стварног „отопљавања“ и већих слобода био је и случај када је Мира Адања-Полак први пут испричала поспрдан виц на рачун Јосипа Броза Тита у Београдској хроници, негде у јесен 1989. Такође, на симболичком нивоу, значајно је пуштање из затвора крајем осамдесетих познатих полити- чких дисидената након деценија проведених на робији (Дапчевић, Перовић, Демаћи, Шешељ...) и наговештавало је даљу либерализацију режима и скретање са ригидног идеолошког курса. Крајем осамдесетих, међутим, лагано долази и до распада јединственог дисидентског фронта из којег се издваја крило које ставља национално питање испред демократског (Д. Ћосић, М. Марковић, С. Стојано- вић...) сарађујући са Милошевићевим режимом, док су други и даље у први план стављали борбу за политичка права и антиратну кампању. Поједини попут Пекића били су пак тврди у ставу: Демократија и нација – да! Демократија или нација – не!⁹⁰

Деведесетих репресија се све мање спроводи у име пропадајуће комунистичке идеологије, а све више ради очувања голе политичке власти. Предмет прогона и обраде тајне полиције постају опозициони лидери (Вук Драшко- вић и други) који прете да пољуљају власт Социјалисти- чке партије и Слободана Милошевића, као и независни новинари, што због притисака владајућег естаблишмента, што због претњи оснажених криминалних кругова испре- плетаних са тајном службом. Нема великих јавних идеоло- шких судских процеса тако типичних за прогон у само- управном а још више реалсоцијализму.

Покушај суђења завереницима против државе и Милошевића, нпр. групи ПАУК (Петрушић, Орашанин,...) у задњој фази његове владавине помпезно најављиван на РТС-у неславно је пропао. Најдрастичнији облици кршења људских права у овој ери јесу: гушење мартовских демонстрација тенковима 1991, изборна крађа и пребијање демонстраната 1996–1997, два покушаја атентата на Вука Драшковића (1999. и 2000) и убиства новинара Славка Ћурувије (1999) и Ивана Стамболића (2000). Коначни ударац репом једног дела обезглављене тајне полиције јесте атентат на премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године.