Демократски менталитет, 1 део, @ Бојан Јовановић

 

Демократски менталитет, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

Бојан Јовановић: Наш демократски менталитет у виђењу Б. Пекића

Међу бројним нашим писцима и интелектуалцима

који су и непосредно учествовали у политици, Борислав

Пекић спада у оне ретке који су након тог ангажмана

остали на моралној узвишици постајући још за живота

пример интелектуалне и људске части и поштења. Рођен

у Подгорици, живео је у Новом Бечеју, Книну, Мркоњић

Граду и Цетињу, студирао у Београду, робијао у Нишу и

Сремској Митровици и умро у Лондону; његов животни

пут писца и интелектуалца показује како исконски демократа током своје индивидуације постаје демократски одговорна личност. Као припадник Савеза демократске омладине Југославије осуђен је 1948. године на десет, односно

на петнаест година робије. Казну је издржавао до помиловања 1953. године у Нишу и Сремској Митровици. Студије

психологије завршио на Филозофском факултету у Бео-

граду и спада међу прве генерације наших психолога.

Аутор обимног опуса у којем је исказао способност за иронију и суптилне психолошке, социолошке и политиколошке анализе. У литерарним делима имплицирано је

његово схватање нашег менталитета, али је у

есејистичким и публицистичким текстовима као и у

мемоарско-дневничкој прози Пекић то схватање исказао

и експлицитно.

Поштујући сопствену традицију, он је читав свој

политички и друштвени ангажман усмерио ка стварању

стварне демократије и формирању одговарајућег демократског менталитета. Своја гледишта је заснивао на искреном, политичком и интелектуалном опредељењу, па се у

том смислу и позива како на нашу демократску традицију

тако и на инострано, пре свега, британско искуство. Када

кажемо искреном, онда мислимо на његов захтев за

истином и истинитошћу који претпоставља

супротстављање лажима и захтев да сами не лажемо, да

не обмањујемо друге и не поверујемо у сопствене самообмањујуће лажи. Његово

истицање личног морала као основе политике има принципијелну вредност чије непридржавање и изневеравање има

познате трагичне последице. „Ко почне са жртвовањем

својих врлина“, вели Пекић, „заврши са жртвовањем туђих

живота.“ Критичким односом према тоталитаризму потврђује свој демократски идентитет који у том смислу и

претпоставља антикомунизам. Бити демократа, међутим,

не значи и негирати нацију и националне вредности, већ

их само ослободити и исказати транспоноване и

освешћене у контексту истине, слободе и правде.

Осећање за вредности традиције има у Пекића дубљи

смисао, јер он и митологију одређује као основу,

односно архетипски супстрат на којој се живи, а не од које

се живи. Традиција се, дакле, претпоставља, а њена

вредност се потврђује утолико што омогућује да се на

њеним темељима гради будућност.

Своје демократско опредељење препознаје у другима,

одатле и тежња да се успостави, комунистичком влашћу

прекинут континуитет демократске традиције. За демократију тај период комунизма биле су „године које су

појели скакавци“, период који је одложио наше социјално

и политичко сазревање. Доминантно етичко начело Пекићевог политичког ангажмана даје његовом опредељењу за

демократију и оснивање демократске странке узвишенији,

хумани значај, јер то опредељење није било мотивисано

личном користи већ ради остварења општег и заједничког

друштвеног добра.

Упоредо са тежњом за обновом демократије и више-

партијским системом у Србији, Пекић је увиђао и неопходност стварања онога што до тада није постојало у тој

традицији. У грађењу демократског друштва и одговарајуће политичке културе од велике су важности туђа искуства, инострана традиција и култура, које су потврдиле

своју вредност. Једно од тих најважнијих демократских

искустава је и британско. Борислав Пекић припада оним

нашим значајним ауторима који су политички и друштвени систем Велике Британије узимали као својеврстан

образац за формирање и побољшање друштвеног,

политичког

и културног живота у Србији. Поменимо овом приликом

оне најистакнутије. Крајем 18. и почетком 19. века то искуство је обележио Доситеј Обрадовић, средином 19. века

Константин Богдановић, почетком 20. века Богдан Поповић, средином 20. века Слободан Јовановић, а у другој половини 20. века Борислав Пекић.

Надахнут идејама европског рационализма и просветитељства, Доситеј Обрадовић ће током својих путовања

по Европи боравити у Лондону и у енглеској култури и

традицији наћи узор и идеал својих просветитељских

реформи. Ослобађање од турског ропства и отоманског

утицаја сагледао је у контексту прикључења Србије европском културном и цивилизацијском кругу. Сматрајући

Енглезе најпросвећенијим Европљанима, он се диви

њиховој слободоумности коју сматра условом просвећивања и образовања народа, развијања човекољубља и

добре нарави у сваком појединцу. Са Доситејом, нашим

првим министром просвете у тадашњем Совјету и личним

Карађорђевим секретарем и саветником, који није без

разлога сматран англофилом и англоманом, почиње упознавање елемената обрасца енглеске духовне традиције

у нас. Далеко од могућности рецепције и примене тог

обрасца у време српског националног буђења и препорода,

његово познавање је значајан оријентир у процесу изграђивања новог друштва и културе у Србији.

Познати по томе што држе до својих манира, Енглези

су већ својим понашањем другима стављали до знања

своју посебност, па су их други и доживљавали потпуно

другачијим од себе. Енглез је и у нас постао ознака за оног

који се својим понашањем и мишљењем издваја од других.

Прави се Енглезом, како вели наша изрека, онај који хоће

да буде другачији од других, који неће да га други разумеју и који своју различитост настоји да представи као

неупитни квалитет потврде своје важности. Колико се

иза енглеских манира и менталитета заиста скрива један

потпуно другачији психички тип људи обликован у

карактеристичном социокултурном амбијенту?