Златно руно, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

 

Златно руно, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

Добривоје Станојевић: Златно руно

Махање марамицом из воде

(Демократија, политика и медији у Златном руну Борислава Пекића)[1]

У трећој књизи седмотомног романа Борислава

Пекића Златно руно на 363. страници[2], дантеовски

речено негде на средини пута, води се следећи дијалог:

АНТОНИЈЕ: Налазим да је то, с обзиром на околности,

једини гест који нам стоји на располагању.

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Политика није место за гестове.

ДР МИХАЈЛО: Осим ногом.

АНТОНИЈА: Опрости, Антоније, али ја сматрам не-

интелигентним правити некакве мушке, моралне и шта ти

га ја знам какве гестове, после којих се човек налази тамо

где је био и раније... Мени то изгледа детињасто! Као махање марамицом из воде!

ДР МИХАЈЛО: То је наш српски начин. Важно је да се

пободе барјак, застава развије, у трубу дуне. Уопште није

важно где, када, како, зашто, чему. Нити какве је боје.

Једино је важно да човек има чиме да маше. (ЗР, III, 363/4)

Већ и на основу овога навода видљиво је да Борислав

Пекић двојство демократије и политике поставио, суштински, у иронијском кључу. Свакако, са извесном мером

песимизма. Уочљива је, међутим, унутрашња дисонанца

између ових полова. Антоније, један од важних ликова, о

томе, такође прилично песимистички, закључује:

„Говорим у Скупштини. Штампа о томе доноси изводе.

Не зна се шта ја, шта ми, у целини мислимо...“ (ЗР, III, 363)

Немогућност, често и нехтење, да се о нечему изнесе

и сазна целина јесте у основи сваког односа између политике, демократије и медија. При разматрању овога односа

мора се узети у обзир целокупна линија од немогуће

идеалности до веома могућег демонизма. Овде, свакако, и

Пекић, посредством реторичког деловања својих јунака,

уочава извесну празну идеалност која се, често, преобраћа

у пуни демонизам. Такве могућности Пекићеви јунаци

често уочавају у парламентарном деловању као основном

постулату демократије.

Да бисмо, даље, сагледали праву природу односа

демократије и политике у Златном руну потребно је да

уочимо структурно повлашћена места и

високофреквентне речи. Свакако да већина јунака, чијим

вербалним противставовима Пекић моделује природу

односа демократије и политике, исказује своје виђење

парламентарног живота у различитим периодима српске

историје. Специфично обликованим полилозима износе

се анонимна мишљења јунака или мишљења анонимних

јунака.

Некада њихове могуће творце препознајемо по

карактеристичним ставовима, некада њихове ауторе

само наслућујемо, или те речи доживљавамо као

својеврсни глас народа. Породица Његован држи

специфичну породичну Скупштину уочи II светског рата

у Турјаку у Словенији. Деловање те скупштине

умногоме подсећа на стварни парламентарни живот. У

игри су бројни интереси који се обликују различитим

стиловима говора. Тако се често уочава и самоироничност:

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно

говорили о својим националним особинама, договорили се

најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између

својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не

за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент?“ (I,

82)

Веома ефектним реторским питањем[3] Пекић указује

на неопходност строгости духовног света који хоће да

буде духован. Овакве теме су постојане у овом роману, али

и у другим Пекићевим делима. Демократија и политика

јесу неке од кључних речи укупног интелектуалног деловања овога писца. Готово да се у сваком делу провлачи

њихова провокативна антитеза. То се дешава на нивоу

макроструктуре (жанра или конкретног дела), али и на

нивоу микроструктура (конкретних стилских и реторичких поступака).

Пекић та два појма често доводи у

везу иронично их преиспитујући. Понекад се овај спој

веома озбиљно узима као својеврсни оксиморон. Њиме

се ефектно исказују душевна стања јунака који у својим

недоумицама понекад демократију виде, како је на почетку

и наведено, као „махање марамицом из воде“.

Спас од тог оксиморонског песимизма налази се у

иронији:

„Ко то каже да ми у Скупштини немамо и паметних

људи? Знам једног сељака који тамо седи још од оног рата,

и кад год узме реч, проговори као Катон, увек једно исто:

'Отварајте прозоре, људи, изгоре се!' И морам признати

да су те интервенције нешто најздравије што сам чуо

откако сам изабран...“ (I, 82)

Пекић се иронијом користи веома често. Она је кључна

фигура његовог опажања односа демократије и политике

као, могуће је, дисонантних токова.

Пекићева реторика без ироније је незамислива. Али

он веома ретко усмерава своју иронију према сарказму.

Изгледа као да се једино могуће спасење види у деловању

демократских начела. Отуда је сарказам сразмерно ретка

појава.

Иронијом, на моменте и ефектном гротеском, Пекић

осветљава природу парламентарног живота са многих

страна. Отуда је према различитим облицима демократије

усмерена иронија покушај да се превазиђе пуко анимално

зло, а тиме и сваки политички кич и баналност. Ови облици

су, очито, измишљени од стране политичког квазиинтелекта

са циљем да се могућа идеалност демократије узме као

добра основа за самољубиви скок у зло који се, понекад,

славодобитно приказује као демократско начело:

„(...) Погледајте нашу Народну скупштину. Сви народ-

ни посланици једни о другима мисле све најгоре. Не што

приватно не би хтели да буду непристрасни или што нису

способни за боља осећања већ што су на искључивост при-

нуђени нагоном одржања властите политичке самосвести.

Моја идеја, мој лек, мој програм могу бити добри само ако

сви други програми, лекови, ако све друге идеје не ваљају.

Јер, очигледно је да за једну болест може постојати само

једна права терапија. (...)“ (III, 355)

Политика је, отуда, све друго само не бодлеровска

„жеђ за бескрајним“. Она подразумева једно једино право

решење и већ по својој природи јесте деградација духа

и чежње за новим. Човекова природа је хиперболична,

а природа политике тежи за тим да се тренутно могуће

представи као трајно једино могуће.

У политици као да постоји стална духовна тежња да

се иде ка све једноставнијим облицима могућег, а да се то

представља као пењање према бољем:

„(...) Није стога чудно што ми, који Парламент посматрамо са улице, стичемо утисак да у њему седе и о нашој се

судбини старају све сами идиоти, лопуже и злотвори. Оно

што ми о нашим посланицима мислимо само је слабашна

генерализација онога што они кажу један о другом, а што

кажу, нашминкана копија онога што мисле...“ (III, 355)

Човек се у политици нужно представља као непоправљиви homo duplex. Он мора да у властитом политичком деловању обузда свој демонизам, иначе никада неће

стићи до политичких идеала за које се стварно, или само

привидно, залаже. Располућеност политичке личности већ

упућује на неминовно кварење људске природе. Демократским начелима се, међутим, та природа чува, понекад

и поправља, иако све траје веома дуго, управо зато што су

људи у демократији тврдог слуха. Један од Пекићевих

јунака, иначе представник здравога разума, духовито

говори о природи таквих промена:

 

---

[1] Оглед представља део шире студије у оквиру истраживачког пројекта

Структура и професионалне промене у масмедијском комплексу Србије 2006–

2010. године; ННТР бр. 149063

[2] Текст романа наводиће се према првим издањима београдске „Просвете“. Сва истицања курзивом, ако није посебно наглашено, припадају писцу огледа.

[3] Опширније о реторским питањима у Златном руну видети у ауторовој

студији Реторика ’Златног руна’, „Мали Немо“, Панчево, 2001, стр. 54–81.