Демократски менталитет, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

 

Демократски менталитет, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

Бојан Јовановић: Наш демократски менталитет у виђењу Б. Пекића

Описујући карактер Енглеза, Коста Богдановић истиче да се они не потчињавају због својих интереса, већ само своје намере када сматрају да су у праву, ојачавају

правим аргументима. Шкрти су на речима, али имају

чисте намере. „Што се пак тиче распрострањеног мишљења о хладноћи карактера код Енглеза, могу вам искрено рећи да нигде, у било ком крају света, нисам доживео

толику љубазност нити искреније и чедније услужности.

Истина, срца Енглеза не кипе пеном речи; они су по спољашњости хладнији и то зато што у својим срцима сабирају све снаге, како би уз своју искреност и смиреност могли бити одиста љубазни и предусретљиви.“

Тако вели Константин Богдановић у свом Писму из Лондона, објављеном 1846. године у Српском народном листу, који је излазио у Новом Саду.

Богдан Поповић у тексту Шта Срби имају да науче од

Енглеза истиче енглеско васпитање које формира препознатљив тип енглеског џентлмена. Такво васпитање омогућује људима да у међусобној комуникацији буду увек исти, што значи и обавезу уздржавања од испољавања

својих тренутних расположења или задовољења потребе за

сувишним интимизирањем и угрожавањем приватности.

Васпитање је једино средство да успоставимо власт над собом, могућност контролисања свог негативитета и потребе за некритичким односом према другима. Тако васпитан појединац неће малим поводом вређати другог нити

ће га без довољно заслуга неумерено славити. Будући да је одсуство одговарајућег културно-васпитног процеса створило у нас скоројевиће, који су сушта супротност

енглеском џентлмену, јасно се види и важност културе за васпитање и преваспитање нашег народа.

У овом низу наших истакнутих интелектуалаца који

су писали о енглеској култури и менталитету као узору

преображаја наших нарави спада и Слободан Јовановић.

У тексту Један прилог за проучавање српског националног

карактера, он синтетизује своја досадашња истраживања

нашег менталитета условљеног, како сматра, одсуством

одговарајућег културног обрасца. Формирање културног

обрасца као система међусобно повезаних савремених

институција независних од тренутне политичке моћи

исказује се и стварањем одговарајућег психичког типа.

Уколико констатујемо одсуство таквог обрасца у дужем

периоду, онда се показује значај менталитета за разумевање

наше културе, политике и друштва.

У досадашњем етнопсихолошком и етнокарактеролошком проучавању нашег националног менталитета, јасно се истицала и црта која је оличавала потребу за

слободом, за равноправношћу, за самоуправом. Та црта

проистиче из принципâ традиционалног патријархалног

друштва, релевантних како за породичну заједницу тако

и за развијенију задружну форму. Када говоримо о патријархалном друштву, треба да имамо у виду првенствено неравноправан положај жене у тим заједницама, односно

потчињеност женског принципа мушком, што сваком

настојању за слободом и равноправношћу даје селективну

полну ексклузивност. Тим битним социјалним ограниче-

њем и људском непотпуношћу осенчена је и античка демократија. Међутим, за почетак идеје о демократији треба имати у виду контекст њеног јављања и потоњег развоја,

па зато и ограничења нашег традиционалног патријархалног друштва треба схватити као полазну основу остварења идеје о грађењу демократског друштва.

У оквиру приватног живота и начина друштвене организације, доносиле су се важне политичке одлуке непосредним одлучивањем народа и његових представника.

Демократски принцип је изражен у самоорганизовању

приликом доношења важних историјских одлука (сабори

у средњем веку, а скупови, зборови поводом одлучивања

о подизању устанка). Пример такве демократије је избор

вође Првог српског устанка на збору у Орашцу. Инхерентна традиционалним народним институцијама, демократија је у нашој даљој и ближој прошлости изражавана у оквиру одређених спонтаних форми самоорганизовања

насталих у оквиру одређеног обрасца културе. Способна

да створи нацију, та култура је формирала и одговарајући

менталитет. Елементи демократског менталитета евидентни су, дакле, у Србији и пре настанка првих странака, а демократски потенцијал, изражен нарочито у време ропства, постоји као традиционално дат на неки спонтан

начин. Међутим, да би природни демократа постао и одговарајући чинилац друштвене реалности, потребно је да се политички профилише и да своју демократску датост

усмери у правцу демократске задатости.

Евидентна у нашој традицији, демократија је била тек

назначена, па је и формирање модерних демократских

институција био далеки циљ остварив тек у контексту

политичког обрасца који претпоставља и постојање одговарајућих институција чији се значај, попут политичких

партија, вишепартијског система, огледа у моћи контролисања и усмеравања друштва. Међутим, постојање тих институција је важно за успостављање одговарајућег

социо-политичког контекста у коме је могуће формирање

демократског менталитета и стварање демократски профилисаних личности. Таква личност је гарант поштовања и примене основних демократских начела у партијском,

политичком, друштвеном и културном животу.

Уколико су демократске институције основа демократског друштва, онда је њихово одсуство у условима изражених тежњи да се постојеће стање промени показатељ једног преддемократског друштвеног стања. У менталитету тог друштва препознајемо могућности за демократију, али и опасност од претварања тог потенцијала у своју супротност. Када се демократски потенцијал не оствари

на одговарајући начин, онда он добија другачије и често

сасвим супротне изражајне облике. Наше историјско искуство од почетака успостављања нове државе до организовања нових демократских власти осенчено је злоупотребама и компромитовањем демократске идеје. Показало

се да без одговарајућих институционалних основа, менталитет формиран у одређеном социо-културном контексту постаје чинилац стварања одређеног политичког стања које не може да се на прави начин политички артикулише. У

том стању одсуство демократских институција омогућује

испољавање ауторитарних менталних црта у лидерима

странака и њиховом организационом структурирању. Тако

и странке са демократским предзнаком у свом називу

имају потпуно другачији карактер свог рада и начина

доношења партијских одлука. Природни демократа

постаје политички свестан и демократски одговоран

појединац у процесу свог преображаја. Међутим,

уколико тај процес нема одговарајуће усмерење, онда се

уместо демократске формира ментални профил другачије

личности. Демократија претпоставља духовну будност

и поштовање њених правила, а препуштање лаичком

схватању и некритичко веровање у демократију доноси

разочарења. С друге стране, и сама народна власт, без

демократске контроле, показује како је попут других

облика власти и сама подложна брзој кварљивости.