Златно руно, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

 

Златно руно, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Ако од наше Скупштине ишта чини

демократску институцију, онда су то прљавштине које се

с њених и око њених трибина могу чути. Али се, ипак,

не може рећи да нисмо напредовали. Још пре осамдесет

година, на Светоандрејској скупштини, вадиле су се кубуре

и дебатовало мецима. (III, 358)

Од Пекићеве ироније није поштеђено ни отечество:

„(...) У турско доба мого си бар у контрабањду. Ем се

исплаћивало, ем се у родољубије рачуњало. Симеон Грк се

тако подиго. У Земуњ. Са оружје и џебању. После дошла

Србија, слобода и сифилизација. Све диаволон попио.

Који су те, исти Србљи, за патриотическо кријомчарење

целифали, сад те за издањство срамоте. (...)“ (I, 105)

„(...) Отечеству jе памћење као у пилета. Да Капетан

Миша није о свој трошак фирму на Университет истакао,

вражју би је матер Општиња тамо препела. А окром, отечеству ионако таксењи закоњ у Скупштиња донесе. Параграфа, теос филакси, више од људи на које се дижу. (...)“

(I, 226)

Иронија према демократији која личи на „махање

марамицом из воде“ јесте нека врста јеретичке молитве да

буде боље. Отуда се са различитих гледишта преиспитују

перспективе до којих могу довести одређени политички

грехови:

„Шта ће Србима индустрија? Ја бих њима лијепо дао

да напасају стоку. Србија би могла да постане један велики

обор и да нас све види Бог!...“ (II, 95)

Међу онима који спречавају да такве молитве буду

услишене налазе се политичке партије. Поједино њихово

деловање понекад код неких људи улива толико немоћи да

одустају од било какве борбе. Располућеност се огледа и

у „аксиоматичком“ осећају властите незаменљивости коју

Пекић, такође, подвргава иронији. Она, такође, јесте један

од разлога због којих се демократија често и доживљава,

од стране скептичних и иронично расположених јунака,

по својим учинцима као „махање марамицом под водом“:

ДР МИХАЈЛО: (...) По природи уображеног, али тиме

не мање ексклузивног права на тоталну истину, свака

партија мора полазити од претпоставке да све остале

државу воде у пропаст. Јер, кад би се суверенитет над

политичком истином, ма и фрагментарно, делила са

конкурентском, њено постојање не би имало никаквог смисла. Јаке и успешне странке заснивају се на аксиоматичном осећању властите незаменљивости и туђе, подједнако аксиоматичне,

излишности. Могу, дабоме, имати и неки програм, но он

је од другоразредне важности. Ако је довољно неодређен и

небулозан, не мора бити од велике штете. (...) (III, 354)

У таквим околностима постојање политичких противника сматра се својеврсним проклетством. Отуда се хиперболизују властите вредности, а умањују вредности противника. Таква непремостива напетост тешко да може водити истинском демократском „спасењу“. Отуда демократија у

стварности као да се држи Еурипидове препоруке: „Никада

се немој заморити у помагању домовини“. Она је само

овлашна метафора за облике владавине којима се упорно

бежи од тоталитаризма, али никако да се стварно и

побегне.

ДР МИХАЈЛО: (...) Противници никад нису у праву,

према томе, за државу су погубни. А шта су они који су за

државу погубни? Државни, народни непријатељи, разуме

се... (...) Да се најпре прогласе „Очевима отаџбине“, а

затим погубе као њени гробари. Да док су на власти или од

утицаја, буду способни, одани, непорочни, непогрешиви,

а кад падну, постану незналице, покварењаци, страни

плаћеници, слабићи и протуве... (III, 355)

Демократија је за поједине Пекићеве јунаке и рађање

свести о проклетству деловања за друге. Деловање за

друге се веома лако преобликује у деловање против

других. Тако се долази до стања у коме се, понекад,

изабраник претвара у човека који сладострасно ужива у

власти:

ДР МИХАЈЛО: (...) нико, наиме, није будала да за вођу

бира људе који ће га у пропаст одвући, што је, при више-

страначком поретку, не само могуће већ и неизбежно,

прејудицирано самим изборним правилима игре. По при-

роди демократије, ма кога изабрао, изабраћеш магарца,

лопужу и народног непријатеља. (...) (III, 356)

У парадоксалној немоћи демократије да сама себе

обузда, чак и њене тековине, као што су медији, постају

суштински сурогати. Моралност медијских закона се

поступно понекад преображава у абнормалну еристику:

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Шта пада под удар Закона о штампи

не одређује драга моја, Закон, већ онај ко га тумачи и

примењује. (III, 357)

Празни идеализам демократије крије се и у примени

њених закона, мисле Пекићеви јунаци који су склони

ироничној сумњи:

ДР МИХАЈЛО: (...) Код нас је одговарајући закон

често једва видљив доказ да нешто стварно и постоји.

Тако је Закон о заштити државе био једини опипљиви,

рационални доказ да постоје државни непријатељи. (...)

(III, 360)

Насупрот томе, Јаков Балтазар који систематичније

размишља о историји, каже:

(...) Историја је прича о људском покушају да се уста-

нове извесна Правила игре која ће балансирати нашу

природну потребу за апсолутном моћи и тоталном

користи, а цивилизација пристанак да се та Правила

поштују и кад нам ништа од тога не доносе, или доносе

много мање него што смо очекивали и на шта смо права

имали. Та Правила игре у области о којој говоримо јесу

закони. Рђави, добри, непотпуни, неумешни, разумни,

свеобухватни, недовољни, претерани – они су једина

брана пред хаосом самовоље наше природе. И зато је

боље бити роб у земљи са законима него слободан човек у

земљи која их нема... (В, 210)

ДР МИХАЈЛО му противречи:

Природно стање ствари, уосталом, ако човек има у

виду нарав наших закона и њихову сврху, која не лежи

толико у заштити грађана од власти колико у обезбеђењу

власти од грађана. (III, 360)

Овако обликованим дијалозима јунака Пекић је супротстављао различита полазишта препуштајући читаоцу

да се нађе негде између, ближе једном или другом, или

баш на једном или другом становишту. Демократија је,

несумњиво, успон. Али успон куда? Управо таква делотворна неодређеност у обликовању значења чини Златно

руно веома слојевитим делом. У овом Пекићевом роману

се, свакако, трага и за извесним иманентним духом демократије. Да би се до њега стигло, у роману је развијена веома сврховита борба различитих сумњи у плодотворност поштовања „воље народа“:

АНТОНИЈА: Како једно овакво мишљење може

подупирати народну вољу?

ДР МИХАЈЛО: Онако као што конопац подупире

обешеног, претпостављам.

Држећи га за гушу све док не издахне. (III, 360)

Очито је стално реторичко трвење двеју схема: једне

која тражи смисао ствари и друге која пориче постојање

било каквог смисла видећи делиће смисла у парадоксу и

супротном ставу:

АНТОНИЈА: За мене Народна скупштина није улица!

ДР МИХАЈЛО: Ме може ни бити. Улица је чистија.

(III, 361)

Лик др Михајла јесте онај чијим се опаскама у дијалозима са различитим ликовима моменти празног, готово

романтичарског, идеализма о демократији разлажу у суровој стварности:

АНТОНИЈЕ: (...) У сваком случају, не верујем да ћу га

за време уношења бадњака премлатити...

ДР МИХАЈЛО: А што да не? То би било сасвим по

мери наше парламентарне традиције. (III, 362)

Пекић у Златном руну сваким новим дијалогом динамизује привлачну снагу неопходне сумње. То изазива функционалну напетост. Идеали демократије се мере њеним понорима. Ови полови се наизменично међусобно привлаче и одбијају. Понекад су готово изједначени по својој

структурној повлашћености у роману. Код Пекића оба

пола демократије, демонски и идеалистички, имају своју

ироничну сврху налазећи оправдање у историји:

„Што се тиче Гарашанинове изјаве да је народ глуп као

стока и да као год стока ништа не поима, томе са своје

стране не бих имао ништа ни додати ни одузети. Ја сам

тако одувек мислио. (...)“ (IV, 164)