Златно руно, 3 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

 

Златно руно, 3 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Станојевић

Ироничним дијалозима непрестано се појачава све

израженија напетост у роману. Интелектуални статус ликова који разговарају омогућава да диспуте о демократији

и политици схватимо као успешно романескно бекство

од баналности. Јер баналност никада није дисонантна:

АДВ. ГЕОРГИЈЕ: Па шта? Јеси ли ти политичар или

професор етике? Зар не видиш да су ти људи савршено

неосетљиви према неком пристојном третману, да уважавају једино ударац буздованом? (III, 366)

КЛЕОНТ: Српска мурдарска посла! Што доносе

законе кад их се не држе? Стално доносе неке законе које

нико жив не поштује... А и како ако их се сама влада не

држи... (...) (III, 377)

У Златном руну води се, осим осталих, непрестано

реторичко расположење јунака за говор о демократији и

говор против демократије. Шта, међутим, демократија

може донети, о томе се отворено не говори са унутрашње

поетичке дистанце. Али такви разговори о демократији

својом противуречношћу маме читаоца. То је, заиста, при-

лика да се у роман угради нови слој политичког говора

о демократији.

Он је понекад намерно неодређен, али

свакако замишљен да представља динамичну супротност

у односу на баналност и пустош тоталитаризма. Томе,

најзад, доприносе и размишљања јунака о држави којима

се романескни смисао о природи демократије води према

могућим даљим решењима и давању стварног смисла

приповедања о политичком:

„(...) Да нема те државе, каква је да је, вриколакас је

појео, ми бисмо и данас еспап на леђима преко урвина

преносили, трговачке парнице водили под буквама, обавештавали се о стању на удаљеним тржиштима код случајних

намерника, путовали као у рат да идемо, а у меничним

споровима не би тријумфирала странка с већим правом,

него с већом секиром (...)“ (IV, 166)

Где се у свему овоме налази аутентично Пекићево

лично и поетичко мишљење тешко је, а можда и излишно,

одређивати. Плодотворна збрка која се ставља пред читаоце

романа води до извесне модерне делотворне неурозе која

настаје тражењем нечега наизглед тако очитог, а добро

скривеног. Пекићеви јунаци беже из стварности и враћају

се њој на многе начине.

Њихово гледање на демократију као

на махање марамицом из воде носи многа противуречна

значења. Најупечатљивије је, можда, оно о могућој узалудности покушаја да свет буде бољи. Утешно је, ипак, то

што је реч о предмету који се казује деминутивом и што

је реч о махању, чину каквог-таквог поздрављања, макар

оно било и из воде.