Демократски менталитет, 3 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

 

Демократски менталитет, 3 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

Бојан Јовановић: Наш демократски менталитет у виђењу Б. Пекића

Уколико имамо у виду наведене карактеристике наше

друштвено-политичке реалности, онда се јасније може

сагледати вредност настојања појединих аутора да својим

савременицима приближе и осветле енглеску политичку

и културну традицију. У том контексту и Писма из туђи-

не Борислава Пекића имају посебно место. Писма из

туђине су краћи текстови (у трајању око шест минута) које

је Пекић читао на Радио Лондону сваке друге седмице у

периоду од 1985. до 1991. године. Текстови су емитовани

на српском, односно тадашњем српско-хрватском језику.

Укупно је написао 150 текстова, који су најпре објављивани

парцијално, а потом и интегрално. Рад на овом пројекту

упознавања тадашњих југословенских слушалаца са

Енглеском и Енглезима, прихватио је и започео како би се

бавио темама које су га интересовале, али којима у

његовим дотадашњим књигама није било места. Признаје

да недовољно и мало познаје оно о чему би требало да

говори, али је зато сигуран у знање о сопственој култури.

Зато су поређења била начин приближавања и осветљавања менталитета два народа. Разматрајући британске упоредо је осветљавао и наше националне карактеристике.

Указивањем на оно што нас разликује од Енглеза јасно су

се оцртавале препреке које онемогућавају и одлажу успостављање реалне демократије у нашем друштву. У извесном смислу, ова Пекићева Писма су наставак јединствене

лекције, коју је започео још Доситеј а одржао Богдан Поповић, о томе шта треба да научимо од Енглеза.

Лик по имену Живорад у овим писмима је Пекићев

алтер-его, пишчево друго ја, које оличава српског хомо

балканикуса препознатљивог менталног склопа, што не

значи да је он увек и заступник пишчевог става. То је

појединац прелазничког типа, формиран у специфичним

условима нашег друштвеног, историјског и културног

постојања. Неке од лекција он ће тешко моћи да савлада

јер је и амбијент у коме би могао да их научни другачији.

Несумњивог демократског потенцијала, он, међутим, није

и друштвено реални демократа, статусно потврђен и одговоран у свом опредељењу. Живорад је стално у журби, прогоњен потребом да смањи своје историјско закашњење

и престигне самог себе.

С друге стране он је оптерећен

својом прошлошћу, несвестан да му је потребан мали

предах, одмор од историје и прилика да успостави ди-

станцу према себи да би боље и објективније видео шта

му се догодило и шта му се управо догађа. Тај предах је

неопходан да би увидео да се односом према прошлости

профилише садашњост и ствара будућност. У том односу

се исказује какав јесте, али и какав може и хоће да буде. Зато

је и предах неопходан да би увидео промењене околности у

свету и престанак важности некадашњих релација.

У Писмима из туђине Пекић се бави карактером

Енглеске и менталитетом Енглеза, указујући на постојеће

државне и друштвене институције које одражавају и

потврђују тај менталитет. Држава која брине о својим грађанима и ван границе Велике Британије, показује то Пекић на примеру отмице деце, разликује се од других држава,

попут наше, која то не чини или не чини на такав начин. Та

брига се не односи само на живе, већ и на покојне

држављане. Пример Енглеског гробља у нас, где су сахрањени војници

пали у Првом светском рату, говори о највишој државној

институционалној бризи за своје грађане.

Институције чувају Енглезе, али и сами Енглези

чувају своје институције. Тако је на пример студент

припадник Националног фронта, организације која се

сматра расистичком, неонацистичком и

недемократском, коме су остали студенти лондонске

политехнике, упркос судској одлуци, спречавали

приступ на факултет, добио заштиту полиције да

присуствује настави. „Штитећи његову личност, право

и слободу, штитила је“, истиче Пекић, „она нешто много

општије и више од тога – једно начело без кога нема

цивилизоване заједнице.“

Та слобода за не- пријатеље

слободе израз је демократије и толеранције. Уколико су

расизам и национализам показатељи повишене

температуре појединаца и колектива, онда и терапија не

може бити насиље над њима. Као што им се не може

забранити да не оболе од неке болести, тако се присилно

не могу ни излечити од грознице која их је захватила.

Допустити таквима да се школују прагматично је, јер је

управо њима и образовање потребније од других. Можда

ће им нова сазнања вратити и љубав према слободи коју им

је тоталитаристичка идеја одузела.

У другом упечатљивом примеру, Пекић анализује

последице права на штрајк али и права на одлучивање о

тој врсти борбе за радничка права. Наиме, радник који је

у време највећег штрајка рудара у Британији радио упркос

другима чинио је то јер није учествовао у доношењу

одлуке о штрајку. Тиме је повређено његово демократско

право, па је његов долазак на посао обезбеђивала

полиција. Пекић закључује да је и у овом примерима

правда највиши принцип, и да се она мора вршити, без

обзира да ли се она тиче већине, мањине или свих.

Такође и право на приватност подразумева да нас

други не узнемиравају али и нашу обавезу да и друге

оставимо на миру.

 Принцип немешања у туђе послове

може се протумачити и британским страхом од интиме,

али када се та бојазан рационализује, открива се да је поштовање приватности начин самозаштите од губљења времена. Тиме се

отклања и ризик од наше склоности ка исповедању и

проповедању, јер поверавајући се другом ризикујемо конфликт са њим. У нашем целоноћном дружењу са истомишљеницима, обично се пред зору покрећу и неке

нејасне, мутне теме. У искреном исповедању отвара се и

питање наших разлика које нас неминовно доводе до

свађе. Код Енглеза тако нешто, истиче Пекић,

једноставно није могуће, јер се пријатељи ретко виђају, а

када то чине, не поверавају се међусобно као што то

чинимо ми, да их то не би довело до спорења и жучних

свађа.

Уколико бисмо принцип приватности сагледали у

политичкој равни, онда би видели непримереност интимизирања међу члановима неких наших политичких партија. Да би осигурали своје заједничко политичко

опредељење, они га настоје потврдити и братимљењем,

што се манифестује тако што приликом поздрављања и

међусобног обраћања један другог називају братом. Без

обзира на демократски префикс у свом имену, наше

партије су, дакле, нека врста модерног братства, односно

заједница која је стабилна само док постоји спољашње

упориште у виду заједничког ривала који се доживљава

као непријатељ. Када нестане тог упоришта, онда међу-

собна нетрпељивост прераста у сукоб који доводи до

раскида и стварања фракција и оснивања нових партија.

Зависне од контекста у коме су формиране и у коме

се испољавају, одређене менталне карактеристике се најадекватније могу сагледати у својој релативности и антиномичности. Тако је и са одликама које се одређују као

разумне и емоционалне. Показало се, међутим, да нелогичне, фантастичне приче и митови имају своја правила,

свој рацио оличен у поруци несвесно структурираног

бинарног обрасца функционисања људског духа, као што је

у рационалним тоталитаристичким идеологијама и системима изражена ирационална димензија.

Указујући на то да

се у сваком фанатизму може пронаћи по нека разумна али

изопачена идеја, као што и у сваком разумном пројекту

фанатизам чека свој тренутак, Пекић наводи да није само

у европској историји разум спаљивао невине жене као

вештице, већ је то у савременом свету и опсесија протестантског свештеника Џорџа Совреа, који је јавно

предлагао спаљивање католика. Када је наш писац свом

енглеском пријатељу, који је косовске догађаје

осамдесетих година тумачио нашим урођеним

фанатизмом, поменуо да се такво одређење може

применити и на ставове наведеног протестантског

свештеника, пријатељ је одбио да прихвати да је у тим

ставовима реч о фанатизму већ само о малом претеривању постојаних уверења.

Утврђујући да сопствене мане

увек имају лепша имена и боље разлоге од туђих, а понекад

и способност да се пред другима покажу као врлине,

Пекић истиче да је то једна од заједничких особина и нас

и Енглеза. Та особина је, међутим, заједничка свим

људима који се некритички односе према сопственим

негативностима, па је као таква универзална, а зависно од

друштва и културе испољава се само на неки посебан

начин.