Демократски менталитет, 4 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

 

Демократски менталитет, 4 део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Јовановић

Бојан Јовановић: Наш демократски менталитет у виђењу Б. Пекића

Разлике између наших стереотипа, устаљених представа и мишљења о другима и њихових стварних карактеристика, које се мењају зависно од околности у којима се

испољавају, отвара понор нашег неразумевања других, као

и њихово несхватање нас самих. О томе како постајемо

жртве својих представа о другима и губимо се у лавиринту

сопствених заблуда Пекић пише на примеру нашег односа

према Енглезима. „Мислите да су једноставни, а изненаде

вас необичном компликованошћу за коју сте сматрали да

jе особина Германа када мисле или Словена када осећају.

Мислите да су строги, озбиљни, па и тмурни, а запрепасте

вас детињом наивношћу, па и обесном безбрижношћу.

Мислите да су – бар код куће – скромни, а заправо су

свуда, показивали то или не, надмени. Мислите на основу

те надмености да су сигурни у себе, а откривате да је

већина несигурна, колебљива и без поверења у властите

способности, чак и онда када их демонстрира. Кад су

уздржани, мислите да су хладни, а они су само срамежљиви. Кад су отворенији, мислите да су топлији, а они су тек – лукавији“.

На основу ових запажања увиђамо

како се антиномична психолошка реалност претвара у

лавиринт противречних карактеристика. У том лавиринту

можемо се изгубити уколико не схватимо контекст у коме

се формирају и испољавају одређене одлике менталитета.

Јер управо зависност од контекста и одређене негативне

појаве у посебним околностима имају и друго значење.

Тако на пример корупција, која се лако препознаје код

других, али када смо ми у питању онда је правдамо вишим

интересима, показује своје скривене чари, јер губи своје

негативно обележје када у недемократским друштвима

постаје средство чињења неког добра и олакшавања живота.

Пекић гледа и описује менталитет, манире и понашање људи првенствено као писац, а са литерарне позиције релативизује стереотипе и сагледава их у ироничној

перспективи. Такво разматрање долази с аспекта анализовања једног туристичког водича. Сумирајући англо--српске односе, Пекић ће, парафразирајући познату Черчилову изјаву да је „Југославија 27. марта 1941. године нашла

своју душу“, рећи да су Британци увек гледали само своје интересе, док смо се ми бавили тражењем и налажењем своје душе.

Карактер Енглеза одражава одлике њихових независних институција које делују имперсонално, рационално и без емоција, али увек у корист општег добра. Оне се исказују као плод демократског друштва, али и образац демократских промена и преображаја колектива и појединаца.

У процесу стварања демократског друштва то су значајна

сазнања која и наш пут у будућност чини извеснијим. Ту

извесност увећава политичка активност и стваралачки

опус Борислава Пекића чији се изузетан допринос и огледа

у формирању политичког и социјалног амбијента у коме

ће демократски менталитет бити наше препознатљиво

заједничко духовно обележје.