Istorija u Zlatnom runu, 2 deo, Istraživački centar DS, @ Vl. Petrović

 

Istorija u Zlatnom runu, 2 deo, Istraživački centar DS, @ Vl. Petrović

Protiv ekstremizma, izolacije, zaostalosti i razaranja

          Oštricu zajedljivosti, kojom se često iskazuje njegova filozofija, Gazda okreće protiv pojava u srpskom društvu koje smatra poraznim – ekstremizma, izolacije, zaostalosti i razaranja. Ovu je zajedljivost zajedno sa Firmom baštinio od dede, Kir Simeona Lupusa, koji je imao još manje razumevanja za bahatu politiku ekscesa, koje u srpskoj politici onog vremena nije nedostajalo. Kritikujući svojevremeno prvog srpskog Upravitelja Beograda Petra Jorakevića zbog dobošara koji lupom uznemiravaju turski garnizon, Lupus je dobio sledeći odgovor:

„U doboše se, moj Kir Simeone, još za Dušana Silnog gruvalo!“, branio se upravitelj. „Tja.. Malista! Malista! Al’ondak je imao ko i da gruva, Efendi-Upravitelju“, odgovorio je Lupus.[1]

Lupusov unuk, postajući od Cincarina Srbin, od Njagoa Njegovan, nije promenio ovu filozofiju. „Ako sam postao Srbinom, nisam pomerio pameću“, tvrdio je.

Godinama kasnije, prateći histeričnu proslavu predaje ključeva srpskih gradova knezu Mihajlu 1867, slušajući vatrene govore o izlazu Srbije na more i o zemlji „od Budima do Carigrada“, Gazda se obrušava na mase koje „se dernjaju i nacionalni program po sokacima telale.“ Na poklike raspaljene svetine „živeo srpski Budim, živeo sprski Solun, živeo srpski Jadran“ Gazda konstatuje: „Viči mu, more, živeo kad bude tvoj, a dok nije, ćuti i gledaj kako će tvoj sa što manje troška postati“.[2] Ovom zanosu suprotstavlja postojane, uporne napore njegove Firme da proširi svoju sferu ekonomskog uticaja i pregnuće da Srbija postane privredno stabilna i emancipovana zemlja: „Tako se.. vodi velika evropejska politika! A trabunjanjem s crkveni amvoni i sa urlikanje po sokaci vodi se ludačko kolo!“[3]

          Gazda Simeon Njegovan će čitavog života tući tu bitku protiv nacionalističkog, „dobošarskog“ shvatanja srpske istorije i politike, suprotstavljajući joj beskrajno kompleksnija shvatanja čoveka koji je Srbin, Evropejac i kosmopolita ali i trgovac na čelu Firme, i otac na čelu Porodice. Sa trezvenošću trgovca on sarađuje i sa Obrenovićima i sa Karađorđevićima, i sa Ilijom Garašaninom i sa Nikolom Pašićem, pa i sa konkurentskim firmama kapetana Miše Anastasijevića i Hadži-Tome Opulosa, svestan da su lične, političke i poslovne podele istorijski kratkog daha, i u „poslednjem saldu“ ništavne spram suda istorije.

„Sam se ti čvrste zemljice drži“, ostavlja svoj trezveni kredo Gazda svojim naslednicima. „Man se Lazarofe nebeske politike. Nije ta još nikoga usrećila. A osobito se Rusa pripazi.“ Rusofobija je još jedna konstanta u geopolitičkog aspekta Gazdine filozofije istorije. On u ruskom rešenju Istočnog pitanja vidi stalno bunjenje Balkana koje balkanskim narodima donosi samo štete. Na pitanje šta ima protiv Rusa, odgovara: „Zato što su nas, otkad za trgovinu znamo, u govna uvaljivali. Ustanke i bune na Balkanu dizali, a zatim se u međunarodnu politiku balansa gubili, ostavljajući nas koje na kolcu, koje pod bankrotstvom, koje u bežaniji.“.[4] Njegova je politika usmerena ka trgovačkoj razmeni sa Austro-Ugarskom i integraciji Srbije sa Evropom preko Zapada. Glavne protivnike ovog stremljenja Gazda međutim ne traži u Petersburgu, već u autarhičnom i letargičnom Beogradu. Ovo je mnenje takođe baštinio od Simeona Lupusa, koji je svoje nisko mišljenje o sposobnosti Srba da shvate kompleksnu međunarodnu situaciju izneo u razgovoru sa ocem, Simeonom Grkom:

 

Grk: „Mezdunarodnu situaciju, valah, ni Srbi ne mogu ignorirati...

Lupus: Jebe se njima i za međunarodnu sitauciju..

Grk: Ali svakako logicesko saključenije nalaguj...

Lupus: Jebe se Srbima, pcetama, za logiku pogotovu. Dignuće se oni kad im na um prne ... pa kom obojci, kom opanci. A logika će se i mrtvaci posle boja brojati“[5]

 

          Ne nasedajući toj logici, svestan da se od slavne prošlosti ne živi, već umire, zagledan u prošlost budućnosti i života radi, Gazda se svojom graditeljskom životnom filozofijom bori protiv rušitelja. „Istorija ima vrednosti samo za narode kojima tek predstoji“[6] Ponekad sasvim usamljen, bori se za svoje viđenje stvarnosti suprotstavljajući se gotovo svima, od Jovana Ristića do Dragutina Dimitrijevića Apisa, preko čitavog niza manje prominentnih istorijskih figura svog vremena. Treba samo pogledati žestinu sa kojom Gazda, koji je zajedno sa kraljem Milanom nastojao da uvede po svaku cenu železnice u Srbiju, ismeva kritike ovog projekta koje su imali opozicioni poslanici iz redova radikalne stranke. Za vatrene izlive radikala, koji se suprotstavljaju ambicioznom projektu modernizacije zemlje, Gazda ima samo prezir i rezignaciju: „Ela, Milija, lani i ti nešto, i ti se na Simeona i njegove železnice poseri“. Nećete železnice? „Ništa, klipši peške, Veljko.“[7]

          Kao trgovac, Simeon Gazda se takođe interesuje za cenu istorije. „Istorija politike piše se na nečijoj grbači“[8] Takvim načinom Simeon Gazda, a sa njime i Borislav Pekić, zapravo vrši radikalnu kritiku tradicionalnog pogleda na srpsku istoriju, birajući hotimice ključne ugaone kamenove epskog viđenja prošlosti i podvrgavajući ih alternativnom čitanju. Nigde to nije očiglednije no u scenama bombardovanja i odbrane Beograda 1915. Gazda nastoji da spreči rušenje grada u kojem se nalazi gro njegove imovine i ljudskog i finansijskog kapitala Srbije. Stoga pokušava da onemogući Austro-Ugare u granatiranju grada, a Srbe u njegovog odbrani kuću po kuću. U tom cilju posećuje generala Živkovića, komandanta Odbrane Beograda, na kojeg apeluje da se odbrana grada obustavi. Okupljeni oficiri sa indignacijom odbijaju ovaj predlog, pa mu čak suprotstavljaju i „glas naroda“, pozivajući vojnika Spasoja iz Mečkovca da da svoj sud o situaciji da bi Gazdi demonstrirali stanje duhova u vojsci i narodu:

 

          Pukovnik Lazarević: Šta misliš, treba li da branimo Beograd?

          Spasoje: Da ga branimo gosn pukovniče, mater im švapsku, neg kako!

          Gazda: ....Ti!..Odakle si?

          Spasoje: Iz Mečkovac, gospodine...

          Gazda: I ti bi da se Beograd brani?

          Spasoje: Do zadnje kuće, ako treba

          Gazda: Čije kuće, Spasoje?

          Spasoje: Čija se na pravcu nađe?

          Gazda: Tako... A imaš li ti kuću?

          Spasoje: Imam.

          Gazda: U Beogradu, jamačno?

          Spasoje: Bog s tobom, gazda, otkud meni kuća u Beogradu. U Mečkovac imam kuću.

          Gazda: Onda bi,. Jamačno, da se i Mečkovac brani?

          Spasoje: Ne bi, gospodine.

          Gazda: A što Spasoje, i Mečkovac je srpsko naselje?

          Spasoje: Mali je moj Mečkovac, gospodine, ni na mapi ga nema, šta je sproću Biograda. Ni u tavtiku na ulazi, a nekmoli u strategiju.[9]

---

[1] ZR, knj.I, 83-4

[2] ZR, knj.V 82 

[3] ZR, knj V, 84

[4] ZR, knj.V, 67

[5] ZR, knj.I, 166

[6] ZR, knj.IV, 235.

[7] ZR.. knj.VI, 142, 144.

[8] ZR, knj.VI 143.

[9] ZR, knj. I, 266.