Istorija u Zlatnom runu, 3 deo, Istraživački centar DS, @ Vl. Petrović

 

Istorija u Zlatnom runu, 3 deo, Istraživački centar DS, @ Vl. Petrović

Iz ovog burlesknog dijaloga Gazda izvlači optimistički zaključak: „Simeon se nasmejao. Pomislio je, pobedićemo. Ne zbog nesavitljivosti pukovnika Lazarevića, koji će ne sagibajući glavu poginuti u jednom od mnogih rovova koji nas dole na jugu čekaju, nego zbog prilagodljivost redova Spasoja, koji će, dok pukovnik Lazarević bude ginuo, sa glavom u govnima razmišljati na koji način da proširi svoju kuću u svom Mečkovcu.“[1] Par dana kasnije, Gazda ponovo sreće Spasoja tokom kraha odbrane Beograda. Spasoje je učestovao u čuvenom jurišu majora Dragutina Gavrilovića, koji je malo ko preživeo, ali čiji je govor nakon rata ušao u čitanke:

„Junaci! Tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna Komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!.“

Ranjeni Spasoje, koji je jedva preživeo ovaj juriš, susreće se sa Gazdom i opisuje isti događaj, omogućavajući Pekiću da epskom viđenju stvarnosti, sadržanom u Gavrilovićevom govoru kontrastira alternativno, životno viđenje stvarnosti. Spasoje istu scenu opisuje Gazdi iz pozicije običnog vojnika:

„Tu nam neki major, grdosija... zove se Gavrilović održa govoranciju... ne znam hoću li znati da Vam ponovim ... mislio sam kako da se izvučem ... pamet mi pomalo ... na drugu stranu bila ... uglavnome, ispalo da tačno u tri sata ... imamo da jebemo mater Švabama kako znamo i umemo... to sam još i razumeo... zato i ratujemo, oca im. Ali onda on nešto u smisao da nas Vrhovna izbrisala iz spiska živih i uvela u grobljanski ... da smo kao žrtvovani za spas otadžbine... kao nemamo šta da za sebe brinemo ... više i ne postojimo ... čekaj, mislim, kako to ... oću da se bijem, al ne dam živog da me ni iz kakvih spiskova brišu i po komandi sahranjuju. Tako ni za Miloša nije bilo. Taman da pitam, jesam li ja to dobro čuo.. znate kaka je svuda pucnjava i bubnjanje... kad on, taj major, vikne „živeo kralj.. oni oko mene viknu živeo kralj. I ja viknem živeo kralj, posle ću se objasnim.“[2].

          Ovo alternativno čitanje nije usmereno samo zabavljanju čitaoca. Duhovita igra perspektivama je istovremeno podsećanje na ogromnu cenu koja se plaća razobručenom patriotizmu i omaž bezbrojnim ljudima koji su bili prinuđeni da prošlost iznesu na sopstvenim plećima, neretko padajući pod lokomotivu istorije. Zauzimajući ovakav kritički odnos, Simeon Gazda je u neprekidnom tenzičnom odnosu sa svojom sredinom. Ta se tenzija u romanu očitava kroz njegove „parnice sa Srbijom“. Kroz stranice romana Gazdu proganja „utvarni srpski sud“, fiktivna pravna instanca koja ga optužuje za pomanjkanje patriotizma, stavlja na kušnju njegove stavove, sumnjiči ga da nije pravi Srbin. Međutim, ove parnice Simonu Gazdi takođe omogućavaju da artikuliše svoju viziju srpske prošlosti i suprotstavi je lažnom patriotizmu i stvaranju lažnih idola. U jednoj od takvih epizoda utvarni srpski sud napada Gazdu da je zanemario sopstvenog oca. Gazda odgovara:

Gazda: A gde vi Srbi stare držite?

Sud: U čelo trpeze.

Gazda: Za držanje u čelo ništa ne znam. Znam za g a đ a n j e. Ono, na primer, kad vam Vožd rođenog oca namrtvo stuko što nije hteo sa njim u emigraciju.

Sud: Ne laj, Cincarine, Petronije mu je bio jedva očuh.

Gazda: ...U redu, a šta mu je dolazio Marinko? Da mu nije „jedva brat“?

Sud: Brat je.                            

Gazda: A ja mislio – bar pobratim.

Sud: Zašto pobratim?

Gazda: Pa zato što ga je Vožd obesio, pa sam mislio, kud će Srbin rođenog brata vešati!

Sud: Postupak je to Mucija Scevole koji je u interesu Rima, ruku svoju dao spržiti!

Gazda: Možda, ali je taj Mutije pržio s v o j u, nije t u đ u ruku![3]

 

          Utvarnom srpskom sudu pridružuje se nakon Prvog svetskog rata i pravi sud. U novoj državi se protiv Simeona Gazde pokreće krivični postupak po optužbi da je tokom rata, kao odbornik beogradske opštine pod okupacijom, tokom koje je nastojao da zaštiti stanovništvo i imovinu grada, sarađivao sa neprijateljem i izvršio izdaju zemlje. Ova optužba je teško pogodila Gazdu, koji je shvatio da će, uprkos višedecenijskom naporu usmerenom ka dobrobiti Srbije, i on i njegova porodica uvek biti meta sumnjičenja jedne etnički isključive sredine. Ogorčen, odlazi na suđenje u jednom defileu inata, u pratnji čitave svoje porodice, genosa Njegovan, u kojoj je bilo više ratnih veterana i uglednika. Pred samim sudom ga sustižu ordonansi sa Dvora, koji mu predaju peticiju najuglednijih građana Beograda kojom je suđenje obustavilo, a koju su prvi potpisali Kralj Petar, Nikola Pašić i Patrijarh. Delimično zadovoljen ovom satisfakcijom, Gazda se vraća kući, gde saznaje da je u međuvremenu umrla njegova žena Tomanija, kojoj je od tuge i brige prepuklo srce. Ogorčen, doživljava slom od kojeg se nikada nije potpuno oporavio, povlačeći se iz poslova i politike, ostavljajući nezahvalnu Srbiju i Jugoslaviju svojoj sudbini, i živeći u izolaciji sve do 1941, u kojoj vatra uništava i njega i državu.

 

Emancipatorska filozofija nacionalne istorije Borislava Pekića

          Filozofija istorije Gazda Simeona Njegovana govori mnogo o Pekićevom viđenju srpske prošlosti, ali i sadašnjosti i budućnosti. Opredelivši se da u svom romanu posmatra Srbiju kroz oči cincarske porodice koja sa zemljom deli dobro i zlo, Pekić je odbio da svoju prozu stavi u funkciju izgradnje oltara nacionalne slave. Naprotiv, sofisticiranim humorom on se visoko izdiže iznad ove namere i doseže emancipatorsku funkciju kroz kritički odnos koji karakteriše pravi patriotizam. Dubokim preispitivanjem tamnih strana prošlosti Srbije, Pekić je doprinosio stvaranju realne slike stanja srpskog društva i njegovog neprestanog a nikada dovršenog modernizacijskog grča.

          U ovoj je nameri istrajavao i u vremenu u kojem su se kompasi lako gubili. U intervjuu datom 1991,[4] Pekić je povezao svoje shvatanje istorije sa savremenim problemima Srbije na način na koji bi to verovatno uradili i njegovi Simeoni: „Oko te Evrope i tog njenog Balkana kao da uvek postoji istorijski nesporazum. U Zlatnom runu sam, preko jedne od romanske civilizacije, helenske, vizantijske, delimično osmanske, prikazao naš put (…) To je, dabome, tek istorijski aspekt pitanja, i u tom pogledu ne pomaže nikakav ponos, makar ga pomagalo korenje. Ponos je koristan samo ako mu prethodi uspeh.

„Aktuelna je naša prirodna težnja da se iz utopističkih lutanja po nedođiji afro-azijske nesvrstanosti svrstamo najzad među one narode kojima - uz sve korisne razlike – po nekom sumarnom antropološkom modelu pripadamo. Po tom modelu, a i po državnom i nacionalnom interesu, Balkan je geografski, geopolitički, istorijski i duhovno neotuđiv deo Evrope. Sve što nas je do sada od nje udaljavalo, uporan je – moram priznati i uspeo – pokušaj naše izolacije, koja je, pored ’društvene svojine’ i drugih socijalističkih tekovina, osnova za ničim kontrolisanu, arbitrarnu vladavinu jedne partije i njene oligarhije. U pravu ste, međutim, kada sugerišete nekakav sindrom ’balkanskih običaja’ koji je u koliziji s preovladajućim običajima u drugim delovima Evrope. U tom smeru, milo li nam je ili ne, moraćemo se menjati. Ne da bi se odrekli svog nacionalnog i duhovnog bića ili identiteta – jer to se od nas i ne zahteva – nego da se prilagodimo ’Pravilima igre’, da svoju buduću zajednicu učinimo kompatibilnijom s evropskom kojoj težimo.”

 

---

[1] ZR, knj.I, 267.

[2] ZR, knj I, 309.

[3] ZR, knj.V, 314.

[4] Borislav Pekić. His Life and Work, http://www.borislavpekic.blogspot.com/, 12.9.2007.