Pekićeva
politička misao III deo, Istraživački centar DS, @ Saša
Gajić
Pekić se
nije samo zadržao na kritičkom osvrtu spram ideologije i prakse sveta u kome je
živeo, već je planirao i aktivan odnos prema takvoj stvarnosti, i to u vidu
formulisanja sopstvene političke doktrine kao alternative procesima koje je
proučavao. Skice tog zamišljenog političkog poretka najkontroverznije su od
svega iznetog u njegovim «Političkim sveskama». Budući svestan slabosti
parlamentarizma zapadnih demokratija, Pekić je, kao «reakcionar» (u smislu
opravdane reakcije na totalitarno jednoumlje) pokušao da postavi nacrt poretka
koji bi trebao da dođe posle komunističkog režima, a koji bi trebao ne samo da
otkloni posledice njegovog delovanja već i njegove društvene uzroke. Naziv
njegovog poretka - «aristokratska oligarhija» može da unese zabunu kod neupućenih,
jer «oligarhija» u Pekićevom poimanju ne podrazumeva izolovanost socijalne i
ekonomske elite, već «izabranost» po kriterijumima vrline i duha, odnosno
istinoljubivosti, čime se njegova vizija
sasvim približava platonističkim teorijama
u upravljačima-filozofima koje odlikuje najveće ljudske vrline.
Da
njegova vizija «aristokratske oligarhije» kao modifikacije demokratskog
parlamentarizma ne bi ostala samo neostvariva utopija i teorijska konstrukcija,
već delatna politička sila, Pekić joj pokušava, premda svestan njene udaljenosti od istorijske
realnosti, udahnuti život pisanjem i predlaganjem konkretnih taktičkih rešenja
pomoću koje bi se, nakon svrgavanja totalitarnih snaga revolucije, mogao
ostvariti poredak «aristokratske oligarhije». Rešavanje agrarnog pitanja po
ugledu na Dansku, denacionalizacija svih osim strateških državnih preduzeća,
uvođenje savetodavnog modela u državnoj upravi uz vremenski određenu zabranu
prava glasa zagovornicima marksizma, uvođenje platnih razreda, revizija socijalnog
sistema, sve su to konkretne mere koje je Pekić predlagao a koje kao da su
predstavljale programsku osnovu napisanu
za delatnost nekog političkog udruženja uoči njegovog formiranja. Zato ostaje
nedovoljno jasno zašto je Pekić u kasnijim godinama u odnosu na vreme pisanja,
pored zrelosti sagledavanje realpolitičke situacije koje dolaze sa godinama
života, odustao od pokušaja da operacionalizuje neke od ovih svojih ideja.
Ipak, njegovi politički stavovi, pa i uključivanje u obnovljeno srpsko višestranačje
na početku 90-tih godina prošlog veka, ukazuju da se u najvećoj meri i dalje
rukovodio stavovima i vrednostima zapisanim u «Političkim sveskama»
*
Danas je
Pekićev primer, kao pokazatelj angažmana stvaraoca u društvenoj sferi izuzetno
bitan. I sada je, kao i u vremenu kada su krišom nastajali fragmenti
«Političkih svezaka», potrebni javni delatnici koje krase Pekićeve karakterne
osobine i talenti, njegova sposobnost za pronicanje detalja, sagledavanje
celine iz njih, hrabrost da se po cenu lične žrtve oponira vladajućim
paradigmama, spremnost da se kritički pristupi i vladajućim i alternativnim
modelima javnog života, kao i volja da se, sa manje ili više uspeha, pokuša
dati sopstveni doprinos u formulaciji i realizaciji onih koncepata koji
predstavljaju nepogodniji odgovor za izazove savremenog sveta.
U vremenu
dominacije jedne paradigme i odsustva kritike spram nje, u doba naizgled
tolerantno, a iza koga se pomalja obris modifikovanog, «novo-komesarskog»,
ostrašćenog poimanja «nepobitnih vrednosti»
koje zapravo samo kompromituju pozitivna dostignuća parlamentarne
demokratije, ljudi Pekićevog formata su
nam više nego preko potrebni. Zato se zapitajmo, da je Pekić danas tu sa nama,
kako bi se odnosio spram razvoja domaćeg parlamentarizma i politike uopšte, ali
i pojedinačnih aktuelnih pojava, imajući
pri tome u vidu sve što je izneo u svojim «Političkim sveskama». U skladu sa
tim, pogledajmo stanje sadašnjih demokrata i demokratije, i sigurno je da će
nam stvari postati znatno, znatno jasnije.
No comments:
Post a Comment