Pekićeva politička misao III deo, Istraživački centar DS, @ Saša Gajić

 

Pekićeva politička misao III deo, Istraživački centar DS, @ Saša Gajić

 

Pekić se nije samo zadržao na kritičkom osvrtu spram ideologije i prakse sveta u kome je živeo, već je planirao i aktivan odnos prema takvoj stvarnosti, i to u vidu formulisanja sopstvene političke doktrine kao alternative procesima koje je proučavao. Skice tog zamišljenog političkog poretka najkontroverznije su od svega iznetog u njegovim «Političkim sveskama». Budući svestan slabosti parlamentarizma zapadnih demokratija, Pekić je, kao «reakcionar» (u smislu opravdane reakcije na totalitarno jednoumlje) pokušao da postavi nacrt poretka koji bi trebao da dođe posle komunističkog režima, a koji bi trebao ne samo da otkloni posledice njegovog delovanja već i njegove društvene uzroke. Naziv njegovog poretka - «aristokratska oligarhija» može da unese zabunu kod neupućenih, jer «oligarhija» u Pekićevom poimanju ne podrazumeva izolovanost socijalne i ekonomske elite, već «izabranost» po kriterijumima vrline i duha, odnosno istinoljubivosti,  čime se njegova vizija sasvim približava platonističkim teorijama  u upravljačima-filozofima koje odlikuje najveće ljudske vrline.

Da njegova vizija «aristokratske oligarhije» kao modifikacije demokratskog parlamentarizma ne bi ostala samo neostvariva utopija i teorijska konstrukcija, već delatna politička sila, Pekić joj pokušava, premda  svestan njene udaljenosti od istorijske realnosti, udahnuti život pisanjem i predlaganjem konkretnih taktičkih rešenja pomoću koje bi se, nakon svrgavanja totalitarnih snaga revolucije, mogao ostvariti poredak «aristokratske oligarhije». Rešavanje agrarnog pitanja po ugledu na Dansku, denacionalizacija svih osim strateških državnih preduzeća, uvođenje savetodavnog modela u državnoj upravi uz vremenski određenu zabranu prava glasa zagovornicima marksizma, uvođenje platnih razreda, revizija socijalnog sistema, sve su to konkretne mere koje je Pekić predlagao a koje kao da su predstavljale programsku osnovu  napisanu za delatnost nekog političkog udruženja uoči njegovog formiranja. Zato ostaje nedovoljno jasno zašto je Pekić u kasnijim godinama u odnosu na vreme pisanja, pored zrelosti sagledavanje realpolitičke situacije koje dolaze sa godinama života, odustao od pokušaja da operacionalizuje neke od ovih svojih ideja. Ipak, njegovi politički stavovi, pa i uključivanje u obnovljeno srpsko višestranačje na početku 90-tih godina prošlog veka, ukazuju da se u najvećoj meri i dalje rukovodio stavovima i vrednostima zapisanim u «Političkim sveskama»

*

Danas je Pekićev primer, kao pokazatelj angažmana stvaraoca u društvenoj sferi izuzetno bitan. I sada je, kao i u vremenu kada su krišom nastajali fragmenti «Političkih svezaka», potrebni javni delatnici koje krase Pekićeve karakterne osobine i talenti, njegova sposobnost za pronicanje detalja, sagledavanje celine iz njih, hrabrost da se po cenu lične žrtve oponira vladajućim paradigmama, spremnost da se kritički pristupi i vladajućim i alternativnim modelima javnog života, kao i volja da se, sa manje ili više uspeha, pokuša dati sopstveni doprinos u formulaciji i realizaciji onih koncepata koji predstavljaju nepogodniji odgovor za izazove savremenog sveta.

U vremenu dominacije jedne paradigme i odsustva kritike spram nje, u doba naizgled tolerantno, a iza koga se pomalja obris modifikovanog, «novo-komesarskog», ostrašćenog poimanja «nepobitnih vrednosti»  koje zapravo samo kompromituju pozitivna dostignuća parlamentarne demokratije, ljudi  Pekićevog formata su nam više nego preko potrebni. Zato se zapitajmo, da je Pekić danas tu sa nama, kako bi se odnosio spram razvoja domaćeg parlamentarizma i politike uopšte, ali i pojedinačnih aktuelnih pojava,  imajući pri tome u vidu sve što je izneo u svojim «Političkim sveskama». U skladu sa tim, pogledajmo stanje sadašnjih demokrata i demokratije, i sigurno je da će nam stvari postati znatno, znatno jasnije.