Saturday, December 31, 2022

Srećne praznike

Srećne praznike i Novu Godinu želim svima koji prate ovaj blog,

Ljiljana Pekić

Friday, December 30, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo, nastavak

Gospođa ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići. Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.” Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).

A šta mi, draga gospođo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor istorijskih ludila oličenih u Kaliguli[1] (rđava koža), Napoléonu (mali rast), Hitleru (zanemarenost).On liferuje tirane, ubice i činovnike po šalterima. Ali, gospođo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija[2], izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja[3]. Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini. Jednu užasnu prosečnost …

Gospođa ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takođe.

Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga. Možda će dolazeće generacije većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti. Možda će, na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …

Gospođa ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?

“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospođo, a samo se oni uistinu razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”

[1] Gaj Julije Cesar Avgust Germanicus (12 – 41 novog veka), poznat kao Kaligula je bio rimski imperator. Bio je vrlo uspešan general i jedan od najomiljenijih javnih ličnosti Rima. Za vreme prve dve godine vladavine je umeren vladar, ali posle je postao opak, ekstravagantan i seksualno perverzan, i bio je ludak i tiranin. Ubijen je kao rezultat zavere u kojoj je učestvovala pretirijanska straža i članovi senata. (Prim. prir)

[2] Giacomo Leopardi, grof (1798-1837) smatra se, zajedno sa Danteom, Ariostoom i Tassom, najslavnijim pesnikom i najvećim misliocem Italije. (Prim. prir.)

[3] Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809-1852) ukrajinsko-ruski pisac utemeljitelj modernog ruskog realizma. Stvorio je likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjosti, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Ovo je jedna od najčuvenijih njegovih priča (Prim. prir.)

Thursday, December 29, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXIII deo

(nastavak)

Gospođa ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takođe.

Gospođa ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?

“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospođo, a samo se oni uistinu razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”

[2] Giacomo Leopardi, grof (1798-1837) smatra se, zajedno sa Danteom, Ariostoom i Tassom, najslavnijim pesnikom i najvećim misliocem Italije. (Prim. prir.)

Wednesday, December 28, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXII deo

NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE! ONI SU MI NEOPHODNI!

Razgovarao sa gospođom ( ), koja radi sa Bettelheim[1]. “Nema drugih bogova do Freuda[2], a Bettelheim je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”, koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Bettelheim, dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …

Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra. Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”. Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek?

Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. (Zašto bi, naime, postojala jedino biološka filogeneza? Zašto ne i filogenetska evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna odakle?) Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli. Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? …

Gospođa ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća psihoterapija ni meni ne bi škodila.

Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom? (I lečiti, razume se, opet bez obzira na neku drugu sutrašnjicu za koju će ta nova bolest, kao i za nas, biti znak dobrog zdravlja.) Sa svojim idejama o duševnoj higijeni mi bi većinu heroja grčkih drama zatvorili u duševnu bolnicu i lečili elektrošokovima, katarzom – našom, ne grčkom – u svakom slučaju.

Za Pitagoru[3] bi držali da je žrtva teške psihoze izazvane religiozno-mističnim samoobmanama. Na kraju bi, ako se savesno držimo savremenih shvatanja o normalnom, ludim proglasili većinu duhovnih otaca sopstvene kulture i civilizacije …

Gospođa ( ) i dalje ćuti. Njeno uverenje da sam lud raste proporcijalno mojim idejama.

Mi, na primer, lečimo agresivnost ranog detinjstva s istom “opravdanom” upornošću s kojom tretiramo anurezis. Ovim, naravno, ne tvrdim da će kroz desetak hiljada godina noćno mokrenje biti zaštićeno nekom etičkom normom, i da ćemo biti zdravi samo ako mokrimo i kakimo gde i kada stignemo, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produžavati i potencirati …

[1] Bruno Bettelheim (1903 – 1990) austrijski dečiji psiholog i pisac. Postigao je svetsku reputaciju za svoj rad o Freudu, psihoanalizi i deci koja su emocijalno poremećene. (Prim. prir.)

[2] Sigismund Schlomo Freud (1856 – 1939), je bio austrijski Jevrejin, neurolog, koji je osnovao psihoanalitičku školu psihijatrije. Frojd je poznat po svojim teorijama nesvesnog i odbrambenog mehanizma represije, kreiranjem kliničke prakse psihoanalize za lečenje psihopatologije kroz dijalog između pacijenta i psihoanalitičara. (Prim. prir.)

[3] Pitagora (575 st. v. - 495 st. v. ) je bio čuveni filozof, matematičar, donosilac zakona u staroj Grčkoj. On je imao velikog uticaja na razvitak filozofije i religiozne nauke u kasnom VI veku pre n. e. (Prim. prir.)

Tuesday, December 27, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXI deo

MEHANIČKA SLOBODA

Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam napolje. Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sad stvarno unutra …

Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, s neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži bio slobodi onda kada su me od nje najdalje držali. (To je dobro rečeno, pa možda pomalo i tačno, ali se, bez velike muke, ne bih još jednom na taj način pokušao domoći slobode.)

Danas takođe dobijam svoja građanska prava. Čudno, kroz sve ove godine nisam ni opazio da su mi nedostajala. Odsada ću, naravno, moći da štampam ono što budem napisao, ukoliko to neko uopšte hoće, i ukoliko ja to budem stvarno napisao, jer dosad sam pisao samo o tome kako to, što nisam napisao, treba pisati. Ali, pošto sam već odlučio da to o čemu pišem kako treba pisati – ako napišem – neću štampati, to mi ni pravo da štampam nije potrebno. Izbornim pravo niti sam se ikada koristio, niti ću se ikada koristiti. (Da sam u Danskoj ta bi me demostracija dovela do bankrota.) Ostalih uskraćenja se ne sećam, ali pošto ih se ne sećam, mora da ih kao uskraćenja i ne osećam …

( ), takođe, dobija danas svoja prava. Ni on ne pokazuje da mu trebaju. “Moći ćeš da biraš kao i svi drugi.” Kažem. “U tome i jeste stvar.” Kaže potišteno. “U čemu?” “U tome što i svi drugi mogu da biraju. Kad bih birao samo ja, to bi pravo imalo nekog smisla. Kakvog ima, kad ga imaju i svi drugi?”

Monday, December 26, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXX deo

BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI

Oproštajna pisma japanskih kamikaza[1] koja je sakupio Lartegi…

“…Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti…” Mi smo pronašli Edipov kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945: “Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom. Večeras će biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod…” Rjoji Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika. Da li je čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još nema ime:

“Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma. Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvati režim slobode, ako hoće da postane večan… Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom…” “Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek, osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je eksploziv koji mi jašemo?… Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”, poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da zapamti, kaže: “Molim za čast da komandujem napadom.”

Car proklamuje predaju. Admiral Ugaki, koji je slao kamikaze, obraća se svojim ljudima: “Ja ću napasti neprijatelja kao kamikaza. Ko želi da me sledi neka digne ruku.” Japan nema avione koliko ima dobrovoljaca za smrt. General Oniša, sa samurajskim mačem u trbuhu, posle osamnaest sati agonije kaže: “Dušama mojih bivšim potčinjenim upućujem svoje divljenje.” …

Gvadalkanal[2]. 600 preživelih Japanaca peva usred plamena himnu “Kimi Gajo”, a zatim se nabada na amrtičke bajonete. Amerikanci nemaju zarobljenika. Kamikaza Horimaso Hojaši, diplomirao na Univerzitetu Kjoto, poginuo kod Kašimaja u 25. godini, piše: “Hohojiro[3] peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje svesti. Zbogom… Odlazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem…”

Drugi veli: “Ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koje su nam nametnuli naši mrtvi.” Od mrtvih se čovek može osloboditi samo smrću… U Japanu se danas čitaju Francuzi Sartre i Gide. Ko će pobediti, Gide ili Hisao Kimura[4], student političke ekonomije, heroj i nosilac odlikovanja koji je kao ratni zločinac obešen u Singapuru?

“Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. Uzeti moj život za grehove koje je počinila cela nacija, nije na mestu… Molim Boga za napredak velikog japanskog Carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi učinili. Otići ću na vešala, grleći nasmejan lik majčin, bez tuge i bola, ne zadrhtavši. Ići ću sutra po sunčevom zraku i neće biti ni vetra, ni kiše. Završavam ovo pola sata pre pogubljenja…”

Japan sada bira između Riketina[5] i Kimure. Zapad je izbor već napravio. Izabrao je, razume se, Riketina. Riketin nije imao razloga za brigu. Znao je da je na njegovoj strani sudbina. Mirno je čekao na ishod, sedeći u prljavoj hotelskoj sobi, u kojoj su žive bile jedino muve, i razmišljao o govnetu što ga je nedavno u Mučnini morao dotaknuti…

Da je Kimura pokazao znake izgubljenosti, ja bih ga razumeo. Razumem i mladića sa Gvadalkanala, Staljingrada, Ardena. Razumem trajno očajanje preživelih Aušvica i Buhenvalda. Ali sebe i neke od nas ne razumem. ( ) bi želeo da bude Žorž Iskovesku! Da bi čovek takav bio, mora najpre proći kroz plamen koji čisti. A svi smo mi prošli kroz bengalsku vatru. Neki čak ni to. Čak ni kroz iluziju požara što je stvara vlastita imaginacija. Autentično očajanje je roba koja se skupo plaća. Na crnoj berzi egzistencijalističke literature, plastične izgubljenosti manje staju.

Šta se s nama događa? Zrijemo li ili trulimo?

Svakome je potreban njegov Gvadalkanal…

[1] Kamikaze su japanski piloti-samoubice iz Drugog svetskog rata koji su se obrušavali na američke ratne brodove. Reč kamikaza znači „božanski vetar”.

[2] Mesto na kome se vodila borba između Amerikanaca i Japanaca od 1942. do 1943. godine.

[3] Japanska mala ptica. Pominje se u vezi sa japanskim kamikazama u dnevniku od 5. novembra. 1955.

[4] Hisao Kimura, student prestižnog Kjoto univerziteta u vreme Drugog svetskog rata, određen od strane vlasti za prevodioca jer je znao dobro engleski. Međunarodni sud za ratne zločine ga osudio na streljanje.

[5] Antoine Roquentin, glavna ličnost u Sartreovom romanu Mučnina.

Friday, December 23, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXIX deo

MAĐARSKA KRVAVA RAPSODIJA

Slušam radio Beč. Poruke izbeglica porodicama ili prijateljima koji su ostali. Majka plače. Ne samo zbog njih. Nekada je Mađare mrzela. U Vojvodini to je bilo protokolarno. (Ali kad obavlja računske radnje, čini to na mađarskom.)

Poginuo je Puškaš. Majka je plakala i za njim. Bio je major AVH (Političke policije) i idol NEP-stadiona. Nadam se da je u policiji bio zbog fudbala, ne obrnuto ...

Ruski tenkovi u Budimpešti. "I skakavci bijahu kao konji spremljeni za boj ... I imahu oklope kao oklope gvozdene, i glas krila njihovijeh bijaše kao glas kola kad mnogi konji trče na boj ... i dana im biješe oblast da ude ljudima pet mjeseci ..." (Otkrovenje, 9-7, 9, 10) ...

Posmrtni marševi. Mađarska krvava rapsodija. Sve im praštam ...

Šta je revolucija ako je ceo narod kontrarevolucija? ...

Mađari žele da od svoje tekuće istorije naprave palimpsest. Izgleda da oni tu istoriju ne smatraju svojom. Smeraju da je ponove na čistom pergamentu vremena. Hemijsko sredstvo kojim su se služili stari Egipćani da bi palimpseste dobijali nije poznato. Ispirali su papiruse svakako. ali čime? Kasnije, po Minhenskom kodeksu, stari rukopisi su potapani u mleko, prskani brašnom, sušeni pod pritiskom i ribani kredom. Za svoje istorijske palimpsestose mi se služimo krvlju ...

Sve je gotovo. Ostaje da se pokupe leševi i smisle najbolje laži. Ali, možda, i da se sve ponovi ...

Neraspoložen sam. Razgovaram sa ( ). U sred razgovora o Budimpešti, kaže mi da "Partizan" nije smeo dobiti poslepodnevnu utakmicu i da je zabrinut za "Zvezdu" ...

Thursday, December 22, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXVIII deo

BENJAMIN DISRAELI[1]

Sav je u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Churchill[2]?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi. On poznaje i veštinu i plodove strpljenja.

“Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo neka me se boje!) … Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome.

Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći. Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja … Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer je nestrpljiv.)

U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar kockarski slučaj. Da je Bismarck[3] s manje sumnjičavosti gledao, trijumfovao bi Gladstone[4], neprijatni propovednik i dosadan protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) … Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava.

On odgađanje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe … Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu.

U imperiji koja se kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta … Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia[5], Robespierre[6], Džeržinski[7]. Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice …

[1] Benjamin Disraeli (1804-1881) je bio predsednik konzervativne vlade za vreme kraljice Victorije. Romansijer, briljantan govornik i britanski prvi i jedini jevrejski predsednik vlade. (Prim,. prir.)

[2] Sir Winston Leonard Spencer-Churchill, (1874 – 1965) je bio britanski političar, najpoznatiji po svom voćstvu Ujedinjenog kraljevstva u vreme II svetskog rata. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i opet od 1951 do 1955. Bio je oficir u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za literature i prva osoba koja je dobila počasno državljanstvo SAD. (Prim. prir.)

[3] Otto Eduard Leopold von Bismarck (1815 –1898) je bio pruski predsednik vlade od 1862 do 1890 i dominantna figura u svetskoj politici kasnog XIX veka i glavna politička snaga u ujedinjenju Nemačke do svrgavanja 1890. Njegova diplomatija realne politike i snažna vlast donela mu je nadimak „gvozdenog predsednika“. (Prim. prir.)

[4] William Ewart Gladstone (1809 – 1898) britanski liberalni političar. Karijera mu je trajala preko 60 godina. Četiri puta je bio predsednik vlade, više nego bilo koja politička ličnost. Kada je napunio 84 godine vladao je poslednji put i na taj način je postao najstariji britanski predsednik vlade. (Prim. prir.)

5Borgiae su bili špansko-italijanska plemićka familija koja je postala čuvena za vreme renesanse. Njih se i danas sećamo zbog njihove korupcionaške uloge naročito kada je jedan od njih postao papa. Bordžije su bile optuživane za razne zločine, a sve na osnovu značajnih dokaza uključujući: neverstvo, krađu, silovanje, potkupljivanje, incest i ubistvo (naročito trovanjem). (Prim. prir.)

6 Maximilien de Robespierre (1758 – 1794) jedna od najpoznatijih i najuticajnijih ličnosti Francuske revolucije. On je dominirao Komitetom narodne bezbednosti Vlasti terora, koja je završila njegovim hapšenjem i egzekucijom 1794. (Prim. prir.)

7 Feliks Edmundovič Đeržinski (1877-1926), revolucionar i sovjetski državnik poljskog porekla. Rukovodio je Čekom od 1917. do smrti. Bio je član CK i narodni komesar saobraćaja, unutrašnjih poslova i predsednik Saveta za privredu.

Wednesday, December 21, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXVII deo

O IZGUBLJENOSTI

Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao. Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje …

Tuesday, December 20, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXVI deo

DNEVNIK O NJEGOVANIMA

Nastavljam “Zatvorski dnevnik o Njegovanima”. Nešto poput Dnevnika o Kovačima lažnog novca A. Gidea. To je neka vrsta ogledne laboratorije alhemičarskog tipa. Ovde se ne barata sa poznatim elementima da bi se dobila legura, nego sasvim nova tvar. Po mogućnosti još živa. Paracelzijusov umetnički Homunculus. Za sada bez rezultata. Dobijam sve same legure, od kojih je već toliko knjiga napravljeno. Tu i tamo, ispod osobina, poznatih i klasifikovanih, dobijam trunčicu nove rude. To još ništa ne znači. Možda je i ona već negde iskorišćena. Ovde sređujem dokumenta o Jadransko-podunavskoj banci i Jugoslovenskom udruženju boja, (J. U. B.). Takođe i Dosije Okružnog suda 527-49 …

Monday, December 19, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXV deo

ZDRAVA BOLEST

Odakle si došao? – Niodkud. Ja sam ovde. – Kako to da te nikad nisam sreo? – Nisam izlazio. – Bio si bolestan? – Ne, bio sam zdrav. – Pa zašto nisi izlazio? – Pa zato. Zato što sam bio zdrav. – A sada, zašto si sada izašao? – Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti. - Šta bi se desilo da te primete? – Proglasili bi me za zdravog. – Je li to rđavo? – Kako gde. U bolesnom svetu, svakako. – I šta bi sa tobom radili? – Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo. – Ali, ti si već bolestan, zar nisi? – Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove … (Klinički razgovori.)

Friday, December 16, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXIV deo

SAMOUBISTVO (ODLAZAK) POSLEDNJEG NJEGOVANA

Politika od 22. okt. 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. Kasno popodne. Milicioner na liniji primećuje mladića koji se šeta mostom i čije je držanje sumnjivo. (Da li je milicioner mislio da će se mladić ubiti ili – baciti most u vazduh?) Poziva ga da ode. Mladić se penje na traverze i svlači go. Odelo baca u vodu. Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice. Patrolni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod stubova. Posle dva sata uzaludnog nagovaranja, vatrogasci se penju na traverze i približuju mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije, ali kad su mu na metar razdaljine, skače. Pada pored patrolnog čamca i više se ne pojavljuje. U njegovom odelu nije nađeno ništa što bi ga identifikovalo.

Ovako bi trebalo da ode poslednji Njegovan. U redu, možda ne baš ovako teatralno – to ne može biti u njegovoj prirodi – ali svakako neidentifikovan. I ne 22. Oktobra, 20. oktobra.

Thursday, December 15, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXIII deo

OČAJANJE KAO VEŠTINA

Očajanje je kao pantljičara, beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kada smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga. Ta knjiga će možda biti izlazak glave …

Wednesday, December 14, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXII deo

PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA

Jutros sam na Fakultetu sreo V. P. Odvela me je u “Central”. Bio sam smrtno preplašen, ali nisam imao novaca za piće, morao sam rizikovati silazak u grob. Mileiu je bio psihoanalitičan. Oslobođenje duše katarzom dr Broyera[1]. Polutmina manastirske ćelije. Varnice svetlosti kao u feničanskom svetilištu Baalu. U daljini zamor mase: Njegovo veličanstvo Pavle I i Frederika od Grčke prolaze Studentskim trgom u poseti Gradskom narodnom odboru. Osećam se nekrofilno kao Antoni Bevis[2] koji u zaboravljenom albumu otkriva Meri Emberli[3]. Strašno …

Kasnije. Gospođa ( ), i gospođa ( ) sa ćerkama. Gospodin ( ) prati dame pod slamnatim šeširićima, u koje su zadenuti drsko beli visuljci. Ezopovske kokarde. S prituljenim osmehom prolazi kolona Pluskvamperfekta da pozdravi jednu uspomenu. U Pavlu I načelo monarhije. “Živeo kralj!” vikaće se pred nosem republikanske milicije u belim rukavicama … O obavezama iz Balkanskog saveza neće se govoriti. Njegovo grčko veličanstvo pokazaće se učtivijim od histeričnog Menderesa, s kojim je izmena zdravica ličila na priču o “striženom i košenom”.

Za banketskim stolom će g. ambasador Republike Turske, Sadik Kavur, zajedno s predjelom, uz osmeh, gutati paklenu mašinu solunske produkcije, a njegov grčki kolega srču izloga grčkih radnji po Smirni i Istanbulu. Njegovo će veličanstvo u srpskoj kuhinji osetiti možda nešto od dima sa Gramosa. Možda kažem, jer suvereni suvereno zaboravljaju … Gradski narodni odbor predao je Kralju poklone. Među njima, nadam se, nije bio komplet Ježa od 1945. do 1948 …

[1] Theodore Clarence Broyer (1904-1994), američki professor i naučnik. Bavio se psihologijom i fiziologijom biljaka. (Prim. prir. )

[2] Ličnost iz romana Slepi u Gazi Huxleya. (Prim. prir.)

[3] Ditto.

Tuesday, December 13, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXI deo

BEZ OBZIRA NA MESTO, VREME, KAO SVUDA U SVETU

“Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi[1], nije kritika nego polemika … Pod rečju “polemika” ne podrazumevam prepirku, već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem[2]. Cilj je odbrana zdravog razuma …” (Bjelinski, O kritici i književnim mišljenjima, Moskovski posmatrač, 1836.)

Koliko vidim, bar za sada, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović[3]. Ostali me se ne tiču …

Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NINu (Januar, 1955.) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj Prokletoj avliji. I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.

“Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu.” Zatim: “Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina.” A onda: “I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju[4], i kada odgovori svoje ludo, stravično i divno ja sam to – toga trenutka je u našoj literature napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove …”

B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim …

[1] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)

2. Ditto.

3. Borislav Mihajlović-Mihiz (1922-1997) srpski književnik. Objavljivao je pesme, književne kritike, eseje, putopise polemike, drame, memoare. Iz njegovog pera izašlo je više dramatizacija poznatih književnih dela. Zajedno sa Pekićem dramatizovao je deo iz Zlatnog runa pod nazivom „Cincari ili korešpodencija“ i knjigu Odbrana i poslednji dani. „Korešpondencija“ je u Ateljeu 212 davana više od 20 godina. Bio je prvi koji je uvek čitao sva Pekićeva dela i njegove sugestije su bile od neprocenjive pomoći Pekiću. (Prim. prir.)

4. Sultana Džema, primedba Borislava Pekića.

Monday, December 12, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLX deo

UCENA KAO STRATEGIJA

“… Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećala svoj rezervni fond na 11 milijardi maraka …” (L. D. Politika 15. avgust 1955.) Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je, izgleda, ucena. Ovo je već drugi put u ovom veku da opasnost od komunizma postane povod za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Antantu boljševizmom. Podsdamska Nemačka Saveznike – Sovjetskom unijom. (Te dve pretnje ne treba brkati, nemaju ničeg zajedničkog.) … Sada Adenauer[1] listi opasnosti dodaje još jednu, koja Vajmar, nažalost nije koristio – on preti vaskrsom Nacionalsocijalizma. Ominozno podseća na krizu džepova koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. (Pruska je, u međuvremenu, nacizmu izručila politika Kominterne.) … S nemačkim nacionalnim dohotkom od 151 milijardu maraka, Englezi i Francuzi bi se zaista morali zapitati ko je stvarno dobio Drugi svetski rat? …

1.Konrad Hermann Joseph Adenauer (1876 – 1967) je bio nemački državnik koji je vodio Nemačku od kraja Drugog svetskog rata do jedne od najmoćnijih nacija u Evropi. Prvi kancelar Federativne republike Nemačke (zvane Zapadna Nemačka) od 1949 do 193. Osnovao je partiju Hrišćanske demokratske unije, koja je bila koalicija katolika i protestanata koja je od 1946 dominirala nemačkom politikom. (Prim. prir.)

Friday, December 09, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIX deo

INHALACIJE

Banja. Kraj inhalacionog otvora, nad kojim je svoje leto provodio jedan komediograf. Gospodin Kasacioni sudija, koji sve zna, upravo ređa razloge zbog kojih grom ne udara u vozove. Otac profesora Logike, koji zna i ono malo što je sudiji izmaklo, čeka svoj red. Bivši ban i bivši general. B. S., šef moje katedre. Jedini izgleda stvarno živ, premda se i on kreće jezivom sporošću. Desetak nerotkinja, za koje znam bolji lek od banje. Nekoliko potištenih boraca iz 1948. I deca, deca neke druge 1948. (1958, 1968, 1978?) …

Thursday, December 08, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVIII deo,

Ponovo ispitujem slike. Samo autoportrete. Nedatirane ne uzimam u obzir. Deluje mi nekako Deluje mi nekako poluakademski, ne-igorovski. Najranije datiran slikan je novembra 1951. Nije teško uočiti lagani pad vitaliteta i zatvaranja oko svoje sudbine kao oko osovine, kroz autoportrete iz 1952. i 1953. U novembru te godine Igor slika sebe, delimično i izborom palete, kao mizantropa. (Ali to nije izraz jedne filosofije osećanja, nego jednog osećanja filosofije.) A onda, januara 1954, vidi Igor sebe s kosturom za leđima. Misao je gogoljevski fantasmagorična, ali u njoj ima i nečeg klovnovskog, humora koji nije osoran. Šeretski gorko druži se Igor sa smrću koja mu gleda preko ramena. Ne čudi se, ne plaši, osmehuje se. Uprkos skeletu, ova je slika paradoksalno najoptimističnija.

Ali njen optimizam – kad ga sinhronizujemo sa zaumno-zagrobnom fanmtastikom tog perioda, koja se završava njegovom poslednjom slikom, martovskim ”Utopljenikom”, jurodivom vizijom vlastitog kraja – nije od ovog sveta, ni za ovaj svet. Ukoliko je ikakva odluka postojala, ona je već doneta. Smrt iza njegovih leđa nije više literarni simbol, bilo koja smrt, njegova je, on za nju zna, on je nju i prizvao. (Sve pod pretpostavkom da se ubio. Ali i da nije, naslućivanje ovde ima vrednost saznanja nečeg neminovnog, bez obzira da li je ta neminovnost izraz vlastite, tuđe ili volje slučaja.) Ostale slike potpomažu pretpostavku – koja, nažalost, to više nije – da njegova smrt neće biti ona opšta, banalna smrt koja izjednačava i unižava. Da će biti samo njegova …

Sastajem se kod “Centrala” sa B. da bih razgovarao o Igoru. B. se sa Igorom upoznao u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova, odakle je krao balvane za ogrev. Ušavši, primetio je zar cigarete u tmini. Opsovao je. Plavokosi dečak, za koga je čuo da je Rus, izađe iz mraka i reče: “Zašto psuješ? To nije dobro.” ...

Igor je vaspitavan u umetničkoj atmosferi. Otac, koji je takođe imao dara za crtanje, gonio ga je da radi. Igor je, izgleda, bio lenj. Rođen je 1928, umro u aprilu 1954. Umeo je da voli slovenski duboko, ali ne i trajno. Razvod s prvom ženom, s kojom je imao ćerku, daje se po sporazumu. Na osnovu prethodnog dogovora, drugovi su, a među njima i B., uspešno svedočili. Nakon rasprave celo je društvo, na čelu s razvedenim parom, otišlo u kafanu. Emotivno je reagovao na režim. Nije imao neku određenu ideološku orijentaciju. Malo je čitao. Dostojevskog, naravno. (Svi Rusi njegove vrste čitaju Dostojevskog, kao što oni one druge čitaju Lenjina.) Uhapšen je, isleđivan i odatle potiče jedna čudna pripovest. Njen izvor je, prema B.-u, sam Igor … Robiju je sjajno podneo. Bila je kratka. Tamo mu je ostalo oko 100 radova. Uprava KPD Požarevac je odbila da mu ih vrati. (Ne razumem zašto. Meni su rukopisi vraćeni. Možda se smatralo da ni od mene, ni od njih, nikad neće ništa biti.) Od pesnika voleo je Jesenjina[1]. B. veruje da je u tome bilo i podražavanja. Ne samo što se tiče pića. Možda i u smrti. Hteo je da naslika Pavlovićevu šagalovsku “Kokošku obešenu o mesec”. Po zatvoru napušta Akademiju. Od mlađih slikara prijateljuje sa M. D. (Razgovarati s njim.) Oduševljava se najpre Van Goghom[2], zatim Dufyem[3], Gauguinom[4], Rousseauom[5], Bruegelom[6], osobito Boschom[7] …

Nisam intimno poznavao Igora. Nemam prava da sudim. Razmišljam prosto u nekim analogijama … Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, često kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok leži, čovek je u nervnoj napetosti, koja se često maskira u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (“Zatvorska javnost” predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama … Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje, čovek se naglo opušta. Kao n predmetu, koji je skinut s leđa i stavljen pod snažnu grejalicu, dolazi do spontanog širenja i pukotina … Socijalno, svet se prima kao – tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, čak i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima …

Oba simptoma su tipična za SDOJ. Bolujemo od ataksije[8]. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. (S onim što nam se poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i što nestaje kad mu se približimo.) Naš životni stil, tropos, način, liči na petlov hod (posledicu kod petla ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina). Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje … Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo, ili biramo. Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako svoj za život nešto ozbiljno radimo, dovesti u realnost koju odbacujemo, (ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo, jer znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom otoku, oslobođeni opasnosti od kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi. U uslovima in vivo, u prirodi, na in vitro, u laboratoriji) …

Obrazovali smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše iskustvo, ne naše mišljenje, već iskustvo, jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg, (reakcionarnije, kako se to kod njih kaže), ako ne može biti potkrepljeno – zatvorskim brojem. Naša je unija – savez za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog – građanskog – zatvorenog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga njihove realnosti, dakle, ipak – ništa. (Ništa sve dok se u njega ne uđe, a to se neće.) Građaska klasa je napravila krug, kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim istinama nezadovoljni, i u samom njihovom središtu napravili krug – koji je, već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i od jednog i od drugog sada podjednaka. U toku smo dva paralelna odbacivanja … O svemu tome sam već u nekoliko navrata pisao. Pisaću opet kad najzad shvatim sta mi to radimo, kuda ovako idemo? …

[1] Sergej Aleksandrovič Jesenjin (1895. - 1925.) je bio ruski pesnik. Oduševljeno je pozdravio revoluciju. Kasnije se odao boemskom životu, oženio se balerinom Isidorom Duncan, a u jednom petrogradskom hotelu je razrezao levu ruku i vlastitom krvlju napisao pesmu "Doviđenja druže, doviđenja". Iste noći izvršio je samoubistvo obesivši se o cev centralnog grejanja.

[2] Vincent Willem van Gogh (1853 – 1890) holandski post-impresionistički slikar sa odromnim uticijam na slikarstvo XX veka. Bio je emocionalno nestabilan i umro je uglavnom nepoznat u doba svog života. (Prim. prir.)

[3] Raoul Dufy (1877 – 1953) francuski fovistički slikar. Poznate su njegove slike sakupljanja sveta pod otvorenim nebom, kao i dekorativne teme na javnim zgradama. (Prim. prir.)

[4] Eugène Henri Paul Gauguin (1848 – 1903) vodeći francuski post-impresionistički umetnik. Važna ličnost simbolističkog slikarskog pravca, skulptor, keramičar i pisac. Njegovi eksperimenti sa bojama vodi direktno do sintetičkog pravca u modernoj umetnosti, primitivizma i pastoralnog slikarstva.. (Prim. prir.)

[5] Henri Julien Félix Rousseau (1844 – 1910) francuski post-impresionista naivnog i primitivnog pravca. Nadimak mu je bio „Carinik“, jer mu je to bila profesija pre nog što je počeo da se bavi slikarstvom. Samouki genije visokog kvaliteta. (Prim. prir.)

[6] Pieter Bruegel Stariji (1525 – 1569) flamanski renesansni slikar poznat po pejzažima i slikama seljaka. Nekada se pominje kao „Seljak Bruegel“. (Prim. prir.)

[7] Hieronymus Bosch (1450 – 1516) rani holandski slikar. Poznate su njegove slike sa fantastičnom imaginacijom kojima ilustruje moral i religiozni koncept priče. (Prim. prir.)

[8] Ataksija je drhtanje, nepravilno kretanje (kod obolelih od leđne moždine). (Prim. prir.)

Pages