TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
Dva mlada advokata, naša deca (termin N. K.), za koje se ne zna kako će se
snaći u njihovim sudovima. D. P. Profesor univerziteta i pisac rasprava o
Cincarima i prečanskim Srbima, bled, sitan, za mene od neprocenjive koristi.
(Njegovani su Cincari.) D. V. vlasnici kozmetičkog salona, bez ikakve koristi
za mene. Živi leš Srpske Atine ( ). Par osoba tek prispelih sa robije, među
kojima zauzimam skromno mesto.
Uglavnom – pluskvamperfekti, među kojima, takođe, imam svoje mesto. Samo
jedan Futur. Gospodin H., slavnog imena i neslavnog opredeljenja, sa suprugom,
koja izgleda živo i privlačno. (Ja nisam ubeđeni Vukovac, ime me ne iritira.)
Ali, iako Futur, on ni najmanje ne ometa vođenje konverzacije u apsolutnom
Pluskvamperfektu. Njegova lična ubeđenja ovde su u frižideru, i vaze, izgleda,
samo za – ulicu …
“Dragi doktore, nisam vas prošle nedelje video u Sabornoj.” – “Njihova privredna politika je prava
napast.” – “Čuo sam da vam ti prave neprilike sa porezom.” – “Kako ste?” – “Zar
ne znate da je došlo do reči između Episkopa Josifa i Njegove Svetosti?” – “Od
došljaka čovek danas ne može proći ulicom.” – “Kako ste?” – “Da Rusa nije bilo,
nikad oni ne bi … - “Kad će izaći iz štampe ‘Srbi, vojnici’?” – “Kako
tata, kako mama?” – Ma, ja idem u Beč na duševnu, a ne fizičku reparaciju.” –
“Jeste li čitali ( )? Taj im je sve kazao.” – “Ne dajem ja njima, gospodine, ni do Gospojine.” …
Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno –
krade. Ja nisam pisac, Ali, nisam ni policajac. Ostaje da sam – lopov. Kradem
tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpam ih u svoj Dnevnik kao
u lopovsku vreću ...
No comments:
Post a Comment