TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dva mlada advokata, naša deca (termin N. K.), za koje se ne zna kako će se snaći u njihovim sudovima. D. P. Profesor univerziteta i pisac rasprava o Cincarima i prečanskim Srbima, bled, sitan, za mene od neprocenjive koristi. (Njegovani su Cincari.) D. V. vlasnici kozmetičkog salona, bez ikakve koristi za mene. Živi leš Srpske Atine ( ). Par osoba tek prispelih sa robije, među kojima zauzimam skromno mesto.

Uglavnom – pluskvamperfekti, među kojima, takođe, imam svoje mesto. Samo jedan Futur. Gospodin H., slavnog imena i neslavnog opredeljenja, sa suprugom, koja izgleda živo i privlačno. (Ja nisam ubeđeni Vukovac, ime me ne iritira.) Ali, iako Futur, on ni najmanje ne ometa vođenje konverzacije u apsolutnom Pluskvamperfektu. Njegova lična ubeđenja ovde su u frižideru, i vaze, izgleda, samo za – ulicu …

“Dragi doktore, nisam vas prošle nedelje video u Sabornoj.” – “Njihova privredna politika je prava napast.” – “Čuo sam da vam ti prave neprilike sa porezom.” – “Kako ste?” – “Zar ne znate da je došlo do reči između Episkopa Josifa i Njegove Svetosti?” – “Od došljaka čovek danas ne može proći ulicom.” – “Kako ste?” – “Da Rusa nije bilo, nikad oni ne bi … - “Kad će izaći iz štampe ‘Srbi, vojnici’?” – “Kako tata, kako mama?” – Ma, ja idem u Beč na duševnu, a ne fizičku reparaciju.” – “Jeste li čitali ( )? Taj im je sve kazao.” – “Ne dajem ja njima, gospodine, ni do Gospojine.” …

Pisac je simbioza policajca i lopova. On legalno istražuje, ali ilegalno – krade. Ja nisam pisac, Ali, nisam ni policajac. Ostaje da sam – lopov. Kradem tuđe izglede, tuđe reči, tuđa osećanja, tuđe nade i trpam ih u svoj Dnevnik kao u lopovsku vreću ...