TAMO GDE LOZE PLAČU CLVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Ponovo ispitujem slike. Samo autoportrete. Nedatirane ne uzimam u obzir. Deluje mi nekako Deluje mi nekako poluakademski, ne-igorovski. Najranije datiran slikan je novembra 1951. Nije teško uočiti lagani pad vitaliteta i zatvaranja oko svoje sudbine kao oko osovine, kroz autoportrete iz 1952. i 1953. U novembru te godine Igor slika sebe, delimično i izborom palete, kao mizantropa. (Ali to nije izraz jedne filosofije osećanja, nego jednog osećanja filosofije.) A onda, januara 1954, vidi Igor sebe s kosturom za leđima. Misao je gogoljevski fantasmagorična, ali u njoj ima i nečeg klovnovskog, humora koji nije osoran. Šeretski gorko druži se Igor sa smrću koja mu gleda preko ramena. Ne čudi se, ne plaši, osmehuje se. Uprkos skeletu, ova je slika paradoksalno najoptimističnija.
Ali njen optimizam – kad ga sinhronizujemo sa zaumno-zagrobnom fanmtastikom tog
perioda, koja se završava njegovom poslednjom slikom, martovskim
”Utopljenikom”, jurodivom vizijom vlastitog kraja – nije od ovog sveta, ni za
ovaj svet. Ukoliko je ikakva odluka postojala, ona je već doneta. Smrt iza
njegovih leđa nije više literarni simbol, bilo koja smrt, njegova je, on za nju
zna, on je nju i prizvao. (Sve pod pretpostavkom da se ubio. Ali i da nije,
naslućivanje ovde ima vrednost saznanja nečeg neminovnog, bez obzira da li je
ta neminovnost izraz vlastite, tuđe ili volje slučaja.) Ostale slike potpomažu
pretpostavku – koja, nažalost, to više nije – da njegova smrt neće biti ona
opšta, banalna smrt koja izjednačava i unižava. Da će biti samo njegova …
Sastajem se kod “Centrala” sa B. da bih razgovarao o Igoru. B. se sa
Igorom upoznao u vreme okupacije u jednom od zaštitnih rovova, odakle je krao
balvane za ogrev. Ušavši, primetio je zar cigarete u tmini. Opsovao je.
Plavokosi dečak, za koga je čuo da je Rus, izađe iz mraka i reče: “Zašto
psuješ? To nije dobro.” ...
Igor je vaspitavan u umetničkoj atmosferi. Otac, koji je takođe imao dara
za crtanje, gonio ga je da radi. Igor je, izgleda, bio lenj. Rođen je 1928,
umro u aprilu 1954. Umeo je da voli slovenski duboko, ali ne i trajno. Razvod s
prvom ženom, s kojom je imao ćerku, daje se po sporazumu. Na osnovu prethodnog
dogovora, drugovi su, a među njima i B., uspešno svedočili. Nakon rasprave celo
je društvo, na čelu s razvedenim parom, otišlo u kafanu. Emotivno je reagovao
na režim. Nije imao neku određenu ideološku orijentaciju. Malo je čitao.
Dostojevskog, naravno. (Svi Rusi njegove vrste čitaju Dostojevskog, kao što oni
one druge čitaju Lenjina.) Uhapšen
je, isleđivan i odatle potiče jedna čudna pripovest. Njen izvor je, prema B.-u,
sam Igor … Robiju je sjajno podneo. Bila je kratka. Tamo mu je ostalo oko 100
radova. Uprava KPD Požarevac je odbila da mu ih vrati. (Ne razumem zašto. Meni
su rukopisi vraćeni. Možda se smatralo da ni od mene, ni od njih, nikad neće
ništa biti.) Od pesnika voleo je Jesenjina[1].
B. veruje da je u tome bilo i podražavanja. Ne samo što se tiče pića. Možda i u
smrti. Hteo je da naslika Pavlovićevu šagalovsku “Kokošku obešenu o mesec”. Po
zatvoru napušta Akademiju. Od mlađih slikara prijateljuje sa M. D. (Razgovarati
s njim.) Oduševljava se najpre Van Goghom[2],
zatim Dufyem[3],
Gauguinom[4],
Rousseauom[5],
Bruegelom[6],
osobito Boschom[7]
…
Nisam intimno poznavao Igora. Nemam prava da sudim. Razmišljam prosto u
nekim analogijama … Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža
se izvesna moralna razlabavljenost,
često kombinovana sa socijalnim
ekskluzivitetom. Dok leži, čovek je u nervnoj napetosti, koja se često
maskira u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost.
(“Zatvorska javnost” predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i
duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama … Kad se izađe,
unutrašnje i spoljne stege nestaje, čovek se naglo opušta. Kao n predmetu, koji
je skinut s leđa i stavljen pod snažnu grejalicu, dolazi do spontanog širenja i
pukotina … Socijalno, svet se prima kao – tuđinski. Sledi zatvaranje u krug
sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom
iskustvu, čak i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima …
Oba simptoma su tipična za SDOJ. Bolujemo od ataksije[8]. Naši su gestovi smešno nesrazmerni s ciljem. (S onim što nam se poput pustinjske fatamorgane, kao cilj prikazuje, i što nestaje kad mu se približimo.) Naš životni stil, tropos, način, liči na petlov hod (posledicu kod petla ekstirpacije cerebelluma, kod nas izvesnog broja neprirodno provedenih godina). Dižemo noge više nego što korak zahteva, preskačemo prepreke koje ne postoje … Ne živimo u realnom svetu, ma kakav da je, živimo u iluziji, u kojoj smo najbezbedniji, jer smo sami, jer nemamo nikakvu obavezu da se borimo, branimo, ili biramo. Opšte labavljenje dovodi do opadanja duhovnog vitaliteta, bezvoljnosti za sve što nas može, i mora, najzad, ako svoj za život nešto ozbiljno radimo, dovesti u realnost koju odbacujemo, (ne samo stoga što je ne podnosimo, već i zato što od nje prezamo, jer znamo da smo samo u azilu svojih iluzija, na svom veštačkom otoku, oslobođeni opasnosti od kompromisa, lišeni nužnosti da ih pravimo i svoj opstanak najposle sagledamo u pravoj moralnoj perspektivi. U uslovima in vivo, u prirodi, na in vitro, u laboratoriji) …
Obrazovali
smo ekskluzivan čopor, osetljiv na svako strano telo, sve što ne deli naše
iskustvo, ne naše mišljenje, već iskustvo,
jer u taj čopor ne mogu ući ni oni čije je mišljenje radikalnije od našeg,
(reakcionarnije, kako se to kod njih
kaže), ako ne može biti potkrepljeno – zatvorskim brojem. Naša je unija – savez
za uzajamno razumevanje i odobravanje. Hermetički zatvoren krug, unutar drugog
– građanskog – zatvorenog kruga, izvan kojeg više nije ništa, ništa osim kruga njihove realnosti, dakle, ipak – ništa.
(Ništa sve dok se u njega ne uđe, a to se neće.) Građaska klasa je napravila
krug, kojim se, koliko je to moguće, izolovala od sistema, ali mi smo, i njenim
istinama nezadovoljni, i u samom njihovom središtu napravili krug – koji je,
već i kao krug, nekretanje, smrt, uzaludnost – i naša je duhovna udaljenost i
od jednog i od drugog sada podjednaka. U toku smo dva paralelna odbacivanja … O
svemu tome sam već u nekoliko navrata pisao. Pisaću opet kad najzad shvatim sta
mi to radimo, kuda ovako idemo? …
[1] Sergej Aleksandrovič Jesenjin (1895. -
1925.) je bio ruski pesnik. Oduševljeno je pozdravio revoluciju. Kasnije se
odao boemskom životu, oženio se balerinom Isidorom Duncan, a u jednom
petrogradskom hotelu je razrezao levu ruku i vlastitom krvlju napisao pesmu "Doviđenja
druže, doviđenja". Iste noći izvršio je samoubistvo obesivši se o cev
centralnog grejanja.
[2] Vincent Willem van Gogh (1853 –
1890) holandski post-impresionistički slikar sa odromnim uticijam na slikarstvo
XX veka. Bio je emocionalno nestabilan i umro je uglavnom nepoznat u doba svog
života. (Prim. prir.)
[3] Raoul Dufy (1877 – 1953) francuski
fovistički slikar. Poznate su njegove slike sakupljanja sveta pod otvorenim
nebom, kao i dekorativne teme na javnim zgradama. (Prim. prir.)
[4] Eugène Henri Paul Gauguin (1848 –
1903) vodeći francuski post-impresionistički umetnik. Važna ličnost
simbolističkog slikarskog pravca, skulptor, keramičar i pisac. Njegovi
eksperimenti sa bojama vodi direktno do sintetičkog pravca u modernoj
umetnosti, primitivizma i pastoralnog slikarstva.. (Prim. prir.)
[5] Henri Julien Félix Rousseau (1844 –
1910) francuski post-impresionista naivnog i primitivnog pravca. Nadimak mu je
bio „Carinik“, jer mu je to bila profesija pre nog što je počeo da se bavi
slikarstvom. Samouki genije visokog kvaliteta. (Prim. prir.)
[6] Pieter Bruegel Stariji (1525 – 1569)
flamanski renesansni slikar poznat po pejzažima i slikama seljaka. Nekada se
pominje kao „Seljak Bruegel“. (Prim. prir.)
[7] Hieronymus Bosch (1450 – 1516) rani
holandski slikar. Poznate su njegove slike sa fantastičnom imaginacijom kojima
ilustruje moral i religiozni koncept priče. (Prim. prir.)
[8] Ataksija je
drhtanje, nepravilno kretanje (kod obolelih od leđne moždine). (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment