TAMO GDE LOZE PLAČU CLXX deo, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić
BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI
Oproštajna pisma japanskih kamikaza[1] koja je
sakupio Lartegi…
“…Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je
dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti…” Mi smo pronašli Edipov
kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine
i piše 28. aprila 1945: “Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom. Večeras će
biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod…” Rjoji
Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu
kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika. Da li je
čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još
nema ime:
“Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma. Oduvek sam mislio
da Japan treba da prihvati režim slobode,
ako hoće da postane večan… Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg
brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom…” “Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek,
osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je
eksploziv koji mi jašemo?… Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”,
poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da
zapamti, kaže: “Molim za čast da komandujem napadom.”
Car proklamuje predaju. Admiral Ugaki, koji je slao kamikaze, obraća se
svojim ljudima: “Ja ću napasti neprijatelja kao kamikaza. Ko želi da me sledi
neka digne ruku.” Japan nema avione koliko ima dobrovoljaca za smrt. General
Oniša, sa samurajskim mačem u trbuhu, posle osamnaest sati agonije kaže:
“Dušama mojih bivšim potčinjenim upućujem svoje divljenje.” …
Gvadalkanal[2].
600 preživelih Japanaca peva usred plamena himnu “Kimi Gajo”, a zatim se nabada na amrtičke bajonete. Amerikanci
nemaju zarobljenika. Kamikaza Horimaso Hojaši, diplomirao na Univerzitetu Kjoto,
poginuo kod Kašimaja u 25. godini, piše: “Hohojiro[3] peva u
planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru.
Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje svesti. Zbogom… Odlazim u zemlju
čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa
cvećem i drvećem…”
Drugi veli: “Ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom
porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koje su nam nametnuli naši mrtvi.”
Od mrtvih se čovek može osloboditi samo smrću… U Japanu se danas čitaju
Francuzi Sartre i Gide. Ko će pobediti, Gide ili Hisao Kimura[4], student
političke ekonomije, heroj i nosilac odlikovanja koji je kao ratni zločinac
obešen u Singapuru?
“Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su
ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. Uzeti moj život za grehove koje
je počinila cela nacija, nije na mestu… Molim Boga za napredak velikog
japanskog Carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi
učinili. Otići ću na vešala, grleći nasmejan
lik majčin, bez tuge i bola, ne zadrhtavši. Ići ću sutra po sunčevom zraku
i neće biti ni vetra, ni kiše. Završavam ovo pola sata pre pogubljenja…”
Japan sada bira između Riketina[5] i Kimure.
Zapad je izbor već napravio. Izabrao je, razume se, Riketina. Riketin nije imao
razloga za brigu. Znao je da je na njegovoj strani sudbina. Mirno je čekao na
ishod, sedeći u prljavoj hotelskoj sobi, u kojoj su žive bile jedino muve, i
razmišljao o govnetu što ga je nedavno u Mučnini
morao dotaknuti…
Da je Kimura pokazao znake izgubljenosti, ja bih ga razumeo. Razumem i
mladića sa Gvadalkanala, Staljingrada, Ardena. Razumem trajno očajanje
preživelih Aušvica i Buhenvalda. Ali sebe i neke od nas ne razumem. ( ) bi
želeo da bude Žorž Iskovesku! Da bi čovek takav bio, mora najpre proći kroz
plamen koji čisti. A svi smo mi prošli kroz bengalsku vatru. Neki čak ni to.
Čak ni kroz iluziju požara što je stvara vlastita imaginacija. Autentično
očajanje je roba koja se skupo plaća. Na crnoj berzi egzistencijalističke
literature, plastične izgubljenosti manje staju.
Šta se s nama događa? Zrijemo li ili trulimo?
Svakome je potreban njegov Gvadalkanal…
[1] Kamikaze su japanski piloti-samoubice
iz Drugog svetskog rata koji su se obrušavali na američke ratne brodove. Reč
kamikaza znači „božanski
vetar”.
[2] Mesto na kome se vodila
borba između Amerikanaca i Japanaca od 1942. do 1943. godine.
[3] Japanska mala ptica. Pominje
se u vezi sa japanskim kamikazama u dnevniku od 5. novembra. 1955.
[4] Hisao Kimura, student
prestižnog Kjoto univerziteta u vreme Drugog svetskog rata, određen od strane
vlasti za prevodioca jer je znao dobro engleski. Međunarodni sud za ratne
zločine ga osudio na streljanje.
[5] Antoine Roquentin, glavna
ličnost u Sartreovom romanu Mučnina.
No comments:
Post a Comment