TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXVII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXVII, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić

METAMORFOZE I UMOR

Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Umor je moje iscrpljeno vreme. Ono je moje sada koje nije iskoristilo svoje juče. Jer ja svoje promene ne uviđam, ja ih ne crpim. Tako vreme, pružajući privid iscrpljenosti, ostaje neiscrpljeno. Neiscrpljeno za svagda.

Gubeći sadašnjost, ja unepostojavam svoju budućnost. Unapred glođem svoje moguće verzije, ali od toga ne postojim ni više, ni bolje, ni dublje. Dopirem do crne rupe svog opstanka, koja je ravnodušna prema vremenu, uslovu mog bića, jer nije kadra da ga gubi. Ona nije u vremenu. Kad svoje vreme sasvim unepostojim, kad se za svako sutra potpuno onemogućim, postaću i ja nevremen. Nestaću u Crnoj rupi. Postojaću, ali me neće biti. Ili biće me, ali neću postojati.

U međuvremenu prolazim kroz svoju svesnost kao vetar koji me ispunjava čudesnom bukom: šunjam se kroz sebe da pozajmim stvarnost svog tela i poverujem da jesam; prekidam se i uspostavljam kao žižak. Ponekad sam munja koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost, ponekad para koju zavarava njena providnost.

Kao svrab izumirem na koži vremena, kao trnci prolazim kroz njegove krugove. Na vremenu i u njemu izumire moj ovaj trenutak da bi modelirao drugi, kao što se toplota gubi da bi pokrenula i pokret iscrpljuje da bi zagrejao …

Užašavam se gotovosti. Ponekad znam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio. To me ne umiruje, ne teši kao što umiruje, teši istočnjaka. To je anestezira. Dovršava krug uzaludnosti, po kome teturam, vođen belim štapom neminovnosti. Mrzim da kažem: na naličju sam nepostojanja, i smrt je iza mene, kaogod što je ispred mene; ja se samo svojoj smrti vraćam.

Kao da sam u providnom mehuru, čije bliske zidove, ma koliko napredovao, ne mogu dodirnuti. Zaprečeno mi je razmotavanje ma u kom pravcu. Pravci, koje opisujem, ne leže s mojim promenama u istoj ravni. Pravci su okomiti na ravni moje metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao mornarske ostve …

Čemu promene ako sam gotov? …

Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenje, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.

Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčeta – odjednom …

Zato sam umoran. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih ali predodređenih promena. U njima mene nema. Nema moje volje, moje svesti, mog izbora. Ja se izvršavam. Ja, dakle, i ne postojim. Nikad nisam ni postojao.

Život je prokleta rutina smrti …