TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXVIII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXVIII, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić

TMINA, LJUBAV, SAN

Satima sedim u mraku. Ove zime, sa 1957. na 1958, struje često nestaje. Ne marim. U mraku stvari postaju vidljivije. Sećam se koliko su bile jasne i vidljive onog meseca što sam ga proveo u tamnjači, ćeliji u koju je svetlost dopirala jedino kroz bušu, kad bi je ključar iz hodnika, s vremena na vreme, otvorio da mi zapali cigaretu. Buša se zatvarala kao poklopac mrtvačkog kovčega, preneta vatra postajala je žar usamljenog crvenog sunca izgubljenog u tamnim sveprostranstvima vasione. 

Ćelija je gubila zidove, nestajalo je rešetkastih vrata između zatvoreničkih ćelija i isledničkih kancelarija, iščezavao je Obilićev venac, ceo Beograd, sav materijalni svet, i čovek se, kroz neprozirnu tminu, spajao sa nedokučivošću, s početkom i krajem, Alfom i Omegom. To je tada za mene, uistini, značilo biti slobodan, slobodan u smislu koji nikada više nisam postigao, koji ne mogu ni sada restaurirati. Očigledno je da mrak nije dovoljan, da mi nekompetentnost naše elektroenergetske politike ne može obezbediti slobodu, koju mi je pružao hir P. S. Istočnjačka iskustva ili stanja izvantelesnosti moraju biti taj mrak, iz koga se izlazi u konačnu svetlost, s one strane fizisa…

Neka se vidljivost, premda abortirana, postiže. Usredsređenost bi potmogla. Ali ja je nemam. Uspomene me odvlače natrag, Lj. – napred. Ja, lično, želeo bih da obnovim čudesnu uvidljivost iz tamnajče. Ubrzo se i uspomene i moja koncentracija na “dublju spoznaju putem tmine” povlače. Ostaje samo Lj. To je ljubav. Malo kasnije postajem svestan da samo o njoj mislim spontano, da su uspomene tražene, a koncentracija prisilna, a da je to takođe ljubav. Najzad, misleći o njoj, shvatam da sam samo o njoj i želeo da mislim, da su uspomene i čežnja za”slobodom u tamnjači”, bili izgovor da bih lakše podneo njenu odsutnost …

Zamišljam je na divanu, sa zgrčenim nogama, u položaju koji niko osim nje ne može da zauzme, s malo iskošenom glavom, i lepim, pažljivim očima, i u toj slici, premda ne bez intelektualnog otpora – takođe, po svoj prilici, alibia – nalazim svaki početak i kraj koji mi je trenutno potreban …

A zatim tonem u san, u kome je ponovo zatičem. Više nije u Parizu. Kraj mene je, i više nije u položaju koga niko ne može da zauzme.

Svetlost se pali. Budim se. Stvari opet postaju odvratno nejasne i nevidljive. Vidljiva i jasna ostaje samo Lj. odsutnost, prazan divan i knjige o kineskoj revoluciji na mom pisaćem stolu. Sklapam je. Vraćam u orman. Šta se mene, kojeg đavola, tiče kineska revolucija? Šta se mene uopšte išta tiče?

Odlazim u „Trandafilović“. Zatičem Titire na okupu. Napijam se. U mraku sam koji mi, međutim, ništa ne kaže …