TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXIX, Službeni
glasnik, Copyright © Borislav Pekić
BLAGOSTANJE
Sreća mora biti nešto
veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi
ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .
Sedim u svojoj sobi
srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje
osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću
pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“,
i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne
samo od sebe .. .
Ima podešavanja sa
stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u
nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope,
bedeme svoje dragocene nezavisnosti, svog umiranja u malom ...
Ako bi znali da sa svakim
listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa
svakim i rađamo . . .
Podešavanje s onim konjem
u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan
zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda,
podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome... To je blagostanje.
Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu.
Samosreća nastaje od potpune podudamosti sa
trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače,
lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih,
usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...
Zašto se o sreći nikad
nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ...
Sedim i dalje, „Appassionata“
traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan.
Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...
No comments:
Post a Comment