TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVIII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVIII, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić   

POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!

Na reci. Uzak, zeleni dim u obliku atomske pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti. Senke spadaju sa drveća. Rastopljeni sneg liči na žućkast gnoj. Preko, obris nekog kamenog košmara. Tu i tamo, pore sijalica na koži sive polutmine ...

Reka ima boju masne nafte. Gusta je. Nepokretna, a ipak teče. Unaokolo niče mrak kao crna trava. Sve nečujno zarasta u korotu .. .

Dugo tulenje udaljenog šlepa.

Tuga, samoća, smrt.

Sve teče ...

Majušni svetlosni odraz kao vodeni cvet. Drhti beličast od zime, rasplinjuje se, odlazi. Odlazimo .. .

Kad je čovek pored reke, svet iza njegovih leđa može da nestane, da on ne oseti, a kad se okrene da mu ne bude žao ...

Pogledaj reku koja teče, pogledaj dom svoj, anđele!

Ne okreći se! Ma šta iza sebe čuo, ne okreći se!