TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVIII, Službeni
glasnik, Copyright © Borislav Pekić
POGLEDAJ REKU SVOJU, ANĐELE!
Na reci.
Uzak, zeleni dim u obliku atomske pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti. Senke
spadaju sa drveća. Rastopljeni sneg liči na žućkast gnoj. Preko, obris nekog
kamenog košmara. Tu i tamo, pore sijalica na koži sive polutmine ...
Reka ima
boju masne nafte. Gusta je. Nepokretna, a ipak teče. Unaokolo niče mrak kao
crna trava. Sve nečujno zarasta u korotu .. .
Dugo
tulenje udaljenog šlepa.
Tuga, samoća,
smrt.
Sve teče
...
Majušni
svetlosni odraz kao vodeni cvet. Drhti beličast od zime, rasplinjuje se,
odlazi. Odlazimo .. .
Kad je
čovek pored reke, svet iza njegovih leđa može da nestane, da on ne oseti, a kad
se okrene da mu ne bude žao ...
Pogledaj
reku koja teče, pogledaj dom svoj, anđele!
Ne
okreći se! Ma šta iza sebe čuo, ne okreći se!
No comments:
Post a Comment