TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXX, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
KIJEVSKO LETO NASTAVAK
Pregledam
poslednju verziju scenarija. Pijem kavkasiki konjak ...
Jedne
noći vraćam se u hotelsku sobu. Uspešno nalazim kvaku tamo gde sam je jutros
ostavio, a ne tamo gde sam je deset minuta tražio, i otvaram vrata. Soba je
jarko osvetljena. Po njoj sablasno lepeće jato slepih miševa. Brzo zatvaram
vrata. Naslanjem se na njih. Upirem čelo u hladno drvo. Osećam ga kao oblog.
Potpuno sam trezan. Sećam se naslova kojeg sam dao opisu mog hapšenja.
»Kad god
se vrata otvore, počinje nov život«. Kakav je to život koji je počeo kad sam
otvorio ova vrata? Pribiram se, ponovo ih otvaram. Ovog puta tek malo, vrlo
oprezno, kao da podižem poklopac sa mrtvačkog sanduka koji je dugo ležao u
zemlji. Ne vidim ništa. Tesnac praznog sjaja i, u dnu, preko uzglavlja kreveta,
taman, zdepast obris noćnog stočića sa lampom koja liči na žutu zmiju propetu
za napad. Osmeljujem se, širom ih otvaram.
Jedan se
slepi miš besomučno ustremljuje na mene. Crvene oči sjakte vampirskim sjajem.
Majušna pseća glavica sa sabljastim očnjacima lebdi mi pred očima. Saginjem
glavu. Zapliće mi se u kosu. Urlajući, sresam ga. Nešto teško pada mi na leđa,
mili prema vratu. Trčim prema telefonu. Svuda oko sebe osećam vetar podignut
njihovim krilima, sličnim koščatim konstrukcijama krila prvih aeroplana.
Ne znam
kako okrećem ispravan broj. »Boško,« kažem, »moja je soba puna slepih miševa.«
On ćuti, teško diše, zatim kaže: »Nemoj piti. Dolazim odmah.« Spuštam
slušalicu. To je to, mislim. Delirium tremens. Prokleti kavkaski konjak!
Prokleti bili zečevi i slepi miševi! Bube i patuljaste nakaze s vodenim glavama
po ćoškovima! Ali zečeva, buba i nakaza nema. Samo slepih miševa. Čudim se kako
su jezivo stvarni, kao da postoje, kako je odvratna halucinacija na mojim
leđima, tirenutno nepokretna, teška kao da je od mesa, kostiju i krvi, a ne od
upamćenih slika pravih slepih miševa pokrenutih iz ležišta memorije delirijumom.
Utrčava
B.B. Iza njega, bolničarka u kojoj prepoznajem »spratnu domaćicu« u belome
mantilu i sa metlom u ruci. Urličući ona se baca na utvare. B. B. krajnjim
naporima sresa onu s mojih leđa. Postepeno se pribiram, sa olakšanjem, koje još
nije pravo, nije kakvo će biti kroz pola sata, shvatam da su slepi miševi
pravi, da nisu aveti alkoholičarske halucinoze. »Ne ostavljajte drugi put
prozor otvoren a svetlost u sobi upaljenu.« Kaže žena, odlazeći. (Slepi miševi
žive u potkrovlju hotela, kasnije doznajem.)
Probija
me hladan znoj, sedam na krevet. Najednom mi je smešno kako su sve moje studije
psihopatologije, zajedno sa desetkom koju sam dobio na ispitu kod profesora dr.
Dušana Jeftića, bile uzaludne, kako sam sasvim lepo spojio nespojiva stanja
akutne delirantne halucinoze sa jasnom svešću da sam u delirium tremensu.
Smejem se. Smeje se i B. B. Na stolu je trbušasti kristalni bokal sa kavkaskim
.konjakom i čaša. Pružam prema njoj ruku, ali je povlačim ...
9
septembra 1966, u vozu, na prelazu granice kod Kelebiije, pijem mineralnu vodu:
nalazim da silno osvežava...
Bilo mi je u Rusiji lepo. Nikad nisam mogao pomisliti da će
mi biti tako lepo. Toliko lepo da sam osećao stid ...
No comments:
Post a Comment