TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXIV

TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXIV, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

ŠTA JE STVARNOST, A ŠTA SLIKA?

Izložba R. Reljića. Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd. 1967.

»Do te mere je teško utvrditi,« kaže Šejka[1], »šta je stvarnost, a šta Reljićeva slika, da sam spreman da Reljićeve slike posmatram kao verni otisak stvarnosti, kao opis sveta.« (Ja podvukao.) Šejka je mogao otići i korak dalje. Mogao je reći da one jesu svet. Svet koji je najpre morao biti izvestan otisak, ali dvostruk, spoljni modela, unutrašnji Reljića, a zatim više ni to: sasvim se otevši od gravitaeionog polja čula osuđenih na empiriju, čak i kada ova ima privid naše imaginacije, taj svet je, posredstvom čuda stekao nezavisnost, i stoji prema ovom našem, ne kao njegov subjektivan odraz (po zlu čuveni »subjektivni odraz objektivne stvarnosti«) več kao nuz-svet, prema-svet, svet za sebe. To nije proces puke rekreacije, nego geneze. U tom pogledu se ni najibolja literatura sa slikarstvom ne može meriti.

»Ova urođenost i simetrija«, piše Šejka u katalogu, »bili su kostur mitologije, one neumitnosti prepoznatIjive kao smisao, kostur koji je tragičnost postavljao u koncentrične krugove (nalik na Reljićeve mete), tako da su bića i stvari imali putanje jasne i predvidljive, da je demon, misleći da remeti, samo učvršćivao i dopunjavao jasnost.« (Podvlačenja moja.) Time je Šejka opisao pozicije bića i predmeta u realnom svetu. U Reljićevom »otisku«, odnosno prema-svetu nisu iste. Upravo stoga što to nije otisak, nego nov svet, u kome zakoni našeg ne važe.

Tako se Maskenbal Reljićevih slika ne ukazuje kao završna forma tragizma našeg, nego kao prirodan način postojanja u njegovom. U protivnom Reljićeva slika bi bila samo osećajni ili misaoni komentar našeg sveta, odlivak, koji svojim nesaglasnostima sa modelom, predstavlja istovremeno i njegovu — kritiku. Ja volim, međutim, Reljićeve slike upravo zbog demijurške slobode, s kojom se, uprkos prividu i sporednim analogijama, uopšte našim svetom ne bave, što ga odbacuju kao jedinu mogućnost postojanja, što ga ne izneveravaju, nego zaobilaze, tražeći svoje istine u nekim drugim dimenzijama. Smisao prerušavanja, o kome Šejka nadahnuto govori, upravo je u tome da se ta istina sakrije. Maske pripadaju nama, to je istina, ali sve ono iza njih drugom, neotkrivenom, možda boljem svetu. (Već sama mogućnost jednog drugog sveta dovoljno je dobra da unapred iskupljuje sve njegove eventualne rnane.)

Voleo bih o tome da razgovaram sa Šejkom.

Reljićeve slike pozajmljuju mi osećanje slobode kakvo ne mogu preuzeti nigde ni u mom svetu, ni nad mojim ili tuđim knjigama. Možda jedino u nekom naročito uspelom snu. Ali mi to ne vredi. Ono mi je potrebno za javu i život, nije u krevetu . .

[1] Inž. arh. Leonid Šejka (1932–1970), arhitekta i slikar. Jedan od osnivača „Medijale”. Diplomirao je arhitekturu na Beogradskom univerzitetu, a studirao je sa Lj. Pekić. Izvanredan slikar, čija se dela nalaze u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. (Prim. prir.)

 

---