TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXVII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXVII, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

Čitavo popodne i veče nad Graditeljima u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci, 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje. Ja još ne znam zašto Graditelje pišem.

Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva), siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima, (i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam. Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ...

Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hano Budenbrok, koji nije umro od tifusa, gotov je. (Mali Johan – Justus, Johan, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringshajma već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla. Svih osam dama bilo je u crnom. "Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permanederova.

 "Opet ćemo ih videti", kazala je Friderike Budenbrok, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...) Isidor Njegovan je ispravno shvaćen kao ličnost i zadovoljavajuće opisan kao profesionalac – ono do čega su klasični Njegovani držali, ma čime se bavili – epizode njegovog kratkog ali punog i neobičnog, usudio bih se reći i fantasmagoričnog unutrašnjeg života, kao i njegovih spoljnih odraza, uglavnom su komponovane, a nekoje i napisane, (oko 300 stranica, rađenih mimo hronologije, jedino po tangenti mojih promenljivih raspoloženja prema ovom ili onom Isidorovom stanju, jer ovaj je, čini se, prolazio manje kroz život, a više kroz sopstvena stanja koja je onda nametao životu oko sebe), ali centralne, sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine.