TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXVIII, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE (nastavak)
(Nema, zapravo, Mannovog tifusa. Mann je Hanovoj bolesti
dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju
muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom, ostave osam žena, osam antičkih
narikača u crnom, i lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom
građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života.
Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hano Budenbrok, uz
blagoslov pastora Prinshajma, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških
konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem,
ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Mann – ali se dramatično
izmenila njena forma. Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda
iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod
telom podrazumeva posed, koga onda
preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja
napada spolja, udara kao grom, uništava poput božjeg kastiga, svirepo, temeljno
i bez poštede. Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia
istorica. Da ima živih Budenbroka, porodica bi nastavila da živi kao da
Hano i nije umro.
Danas
to više nije moguće. Danas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Lj. i
toliki naši prijatelji – za uvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je
uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se i njemu, inače, s pravom
ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali
u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju; umiremo kroz jedan nečujan,
nevidljiv proces, koji se neupućenima čini kao rekovalescencija, a u stvari je
približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju. Svi smo mi terminalni
slučajevi.
Ceo moj život, život moje Lj., život Isidorov, bio je od
1945. prosto jedna lucida intervala,
lažno ozdravljenje, "veselost pred agoniju", koja će svoj pravi
smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970, a meni ko zna kada,
ali jednom – bezuslovno. I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa
drugo nego jedan sablasni pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je
čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi
jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne
pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem ...)
Graditelji liče sada na prijatnu
muziku, ponešto konfuznu orkestraciju što luta između motiva, neodlučna da se
opredeli i za jedan od njih, premda zna da ton mora biti nokturalan, da raspoloženja
moraju biti zagrobna, i da je ona, zapravo, jedno opelo. Da ništa do opela ne
može biti ... I sve je tu, i ništa tu nije. Sve je tu, ali je izgubljen ključ
kojim se cela naprava pokreće. Amorfnoj masi nedostaje unutrašnja konstrukcija
da je uzdigne do čvrstine, do jasnog oblika, do – romana. (Jer ja nisam
zainteresovan za lične zagrobne uspomene, želim da ih približim univerzalnim
istinama, univerzalnoj zagrobnoj uspomeni.) Graditelji
su naprosto izduvana gumena lutka što očekuje vazduh da bi dobila oblik, vazduh
kojim ja ne raspolažem ...
Lj. se vraća vrlo kasno uveče. Sa arhitektom R. radi konkurs. U
pitanju je memorijal palim borcima. Opet jedan spomenik Revoluciji. Nikad nisam
naročito mislio o tome šta ona projektuje. (Ukoliko mi to nije za Graditelje trebalo, razume se. Primao
sam nju – u profesionalnoj oblasti – i njene kolege prosto kao građu, kao dokument, vredan ukoliko je u zonu građenja mog romana ulazio,
nevredan ukoliko se nije dao "progutati i svariti".) Počinjem, najednom o tome da razmišljam. ...
No comments:
Post a Comment