TAMO
GDE LOZE PLAČU ML deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD (nastavak)
Sa Lj. na terasi hotela “Slavija”. Jedan od retkih trenutaka kad smo
zajedno. Nastojim da stišam njeno oduševljenje. “Letiš, pašćeš.” Kažem. “Više
volim da padnem, nego nikad da ne poletim.” Odgovara mi, postiđujući me. Ne
pokazujem joj koliko je u pravu, i koliko meni treba napora da joj se u letenju
ne pridružim. Objašnjavam joj da je stvar izgubljena, i zašto. Zašto mora biti izgubljena. “Što je onda
podržavaš?” Pita ljutito. Pokušavam da budem duhovit. “Baš zato.” Kažem.
“Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom
elementu.” Ćutimo. Za trenutak se osećamo udaljeni jedno od drugog. Između
letača i onih što po zemlji puze nikad nije bilo razumevanja. Prvi su na druge
odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput srvunara, kad letači padnu,
skupljaju oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke ...
( ) je na Univerzitetu, ali ne učestvuje u onome što se sada već zove
Pokretom. “Meni ovo liči na revoluciju.“ Kaže. „A ti znaš kako mi u
revolucijama prolazimo.“ Padaju mi na pamet Arsenijevi „krzneni okovratnici“ u
Solovkinu, krvava tela u jamama, jedna ideja počinje da se formira ...
Prolazim sam još jednom ceo Arsenijev put od Kosančićevog venca 17 do
reke, ali ga sada produžujem prema slavnom Podvožnjaku. Ono što će dokrajčiti
Arsenijevo srce, coup de grace istorije
nanet njegovom već podrobno načetom duhu, nalazi se ovde već kao uspomena.
Crvena zastava, crvene krilatice, crvena krv. I samo Arsenijev zgužvani crni
šešir na zemlji ...
Lj. na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta „Karl Marks“. Ne kažem
ništa, ali mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost
drugo. Pita me zašto i ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem
se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam,
nije crvena, nego bledoružičasta. „Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal,
za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim,
ja sve nužnosti nabijam na ...
( ) donosi vesti. On je uvek pun
novosti. J. B. su izviždali na Pravnom fakultetu. Pokret se radikalnije „zanosi
u levo“. Istovremeno i prirodno proklamuje se higijensko odstojanje od svih
oblika „stare opozicije“. Radijus ( ) je neverovatan. Liči na mačka u čizmama
od sedam milja ...
Sestra mog druga D. Z. ima sina. Treba sa majkom da dođe kod nas. Dečak
pita: „Jel’ kod one buržujke?“ Zatim moja čerka pita mene: „Tata, buržuji, jesu
li to ljudi bez ičega?“
Sala heroja na Filološkom. Govori pesnikinja M. A. Njena ćerka je u
Pokretu. M. A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo
to. Skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću ... I uopšte,
svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koje žive svoj drugi život.
Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka, „noći velikog
čišćenja duha“, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već
nazire ...Na ulici, ispred Filološkog, sa M. R. „Smuvaće ih.“ Kaže ...
Kod šuraka srećem mladog ekonomistu u društvenom usponu. (34 godine?).
Crven je od pravedne indignacije. „Zamislite, molim vas, oni su hteli da prodru
i u moje Preduzeće!“ (Moje ne zvuči kao naše, zvuči kao njegovo u
najklasičnijem smislu.) „Pokušali su da nam podmetnu bombu!“ Pitam ga otkud to
zna? „Pročitao sam u novinama.“ Kaže. „Tako?“ Kažem. „Onda to mora biti
istina.“ (Taj je čovek završio, ako se ne varam ekonomski ili pravni fakultet,
nekog đavola je, uprkos mizernom nivou nastave, ipak morao naučiti, nešto od
istorije moralo mu je makar i slučajno u glavu ući, pa ipak su za njega
„novine“ sakrosanktne, prvi i poslednji izvor svake istine. „Bilo je u štampi“
počinje zvučati kao da je „bilo u bibliji!.) „Pa ipak“, pitam, „kako to da vi o
svemu tome pre novina ništa niste
znali?“ „Preduzeće je veliko.“ Kaže zbunjeno. Naravno, mislim, od njegove
kancelarije do mesta na kome je posejan eksploziv ima jamačno više od pedeset
metara. To, međutim, što do najbliže redakcije novina ima par kilometara ne
protivureči ničemu. Naši novinari imaju bolje oči ... Osećam da se uzbuđeni
ekonomist, koji je blagodareći našoj štampi srećno izbegao plastikovanje, brine
za svoju imovinu. On je već jedan mali, još primitivni Arsenije, koji mesto
kuća, možda skuplja lule ili kutije od šibica, ali kojeg njegov posed već
počinje posedovati. (Jer posed je mio ma koje vrste bio.) ...
Posle rastanka sa „jedva preživelim ekonomistom“ beležim dijalog ta Hodočašće. Arsenije sa nasipa posmatra
obračun milicije sa studentim, držeći da je po sredi napad Komunističke rulje
na „kraljevski red i poredak“. Kraj njega je pukovnik u civilu sa
artiljerijskim durbinom. Pukovnik: „Viđi marve šta piše: dolje crveni buržuji! A koji su to – crveni buržuji? Da nijesam ja?
Što kuću imam?“ Arsenije: (zainteresovano) „Imate kuću?“ Pukovnik: „Eno je
tamo. Nalijevo. Ona žuta na dva sprata ...Lijepa je, lijepa, a?“ Arsenije:
(skivajući odvratnost) „Prekrasna. Pravi biser.“ Pukovnik: „A ova fukara zamalo
da mi je obali. Svu su mi staklad kamenjem porazbijali. Đavolje nije ostalo da
valja! Pa sad da pregovaramo? Sve bih ja njih topovima, samo da mi se dadne!
...“
Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog
Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči
se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može
izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila
... Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim
dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj
čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju
nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom,
ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ...
Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde,
očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i
sutra biti duhovno živo? Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek
mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune
žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega
sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja
se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega
sigurnošću? Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj
deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo
svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...
Sedim sa ( ) kod „Tranda“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom
“lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života,
biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi –
otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju
ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku. Svi koji su ikada ma zbog
čega pali skupljaju se pod nekom lipom. Ova kod „Tranda“ je – moja. Ovde nikad
nisam sam. Ponekad svrati neko ko još nije pao, koji će tek pasti, kome se pad
na licu vidi kao što se patniku od raka vidi smrt ... ( ) je jako mlad, jako
radikalan i jako velikodušan. Ništa mu nije dovoljno slobodno, dovoljno
jednako, dovoljno bratski. Svojom savršenošću, jednim sterilizovanim idealizmom
igra mi po jetri. Te, mi ćemo ovo, mi ćemo ono. Sve ćemo učiniti.
“Ništa vi nećete učiniti”, kažem najednom, “ososbito ti! Ti, i takvi kao
ti, nikada ništa neće učiniti!” Gleda me zapanjeno. To što deli moju lipu, zar
mu ne daje pravo da deli i moje osećanje izvanrednosti (on, naime, još ne
razlikuje izuzetnost od izuzetosti, on još sanja da je to
jedno). “Šta hoćeš time da kažeš?” Pita uvređeno. “Da ti kažem ono što ćete vi
učiniti, to hoću.” Nagao sam se preko stola. “Kad sve prođe, dolazićete neko
vreme ovamo – pod lipu – da se divite sami sebi i pričate o slavnim vremeni
1968, sedećete sa mnom pod tom lipom, sve dok budem hteo da vas slušam i da vam
se divim, a onda ćete jednog dana, kad vam magla tog somnabulog, ali čarobnog
juna, spadne sa očiju i kad tim novim, a zapravo drevnim očima sebičnjaka,
ugledate svoju generaciju kako ne hvata nikakvu maglu, nego ugodne položaje, vi
ćete jednostavno nestati.
Ponovo ću vas sresti kao urednike uglednih izdavačkih kuća, koji će mi,
tapšući me po ramenu i gledajući kroz mene kao kroz klozetski prozor, odbijati
rukopise, ili me, posle pet godina rada na njima, slati da ih još narednih pet
prerađujem i preuspodobljavam onome što je trenutno “zgodno” – jer ovo je,
brate, i sam znaš baš sad stvarno krajnje nezgodno – a kad vas budem podsećao,
mada ja to neću činiti, ne verujem da ću biti toliko ljut da pređem granice
pristojnosti, ako vas, dakle, budem
podsetio na naše razgovore pod lipom, nećete se vi sećati ni razgovora, ni
lipe, a janzad, dok stignem do vrata vaše kancelarije, ni mene!” (Ovo je
suština onoga što sam rekao. U Dnevniku to, naravno, bolje zvuči. U liftu sve
stvari zvuče bolje...)
