TAMO GDE LOZE PLAČU MLIII deo, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić
PROTIV
PREKRŠILACA JAVNOG REDA?
17.
4., donela je Politika, pod naslovom »Sveže misli«, dopis
Z. Žujovića, svog čoveka u Moskvi: ». .. Valja, međutim, reći da članak o kome
je reč ima još jedan deo. On se odnosi na 'antisovjetsku paškvilu', kako je
nazvan tekst B. Pekića objavljen u beogradskom Ježu.. . Literaturnaja gazeta
kaže da su redakciija Ježa i autor
inkriminisanog teksta 'reprodukovali svu zamislivu i nezamislivu klevetu na
Sovjetski savez', 'da su prikupili sve obavezne atribute antisovjetske
propagande', i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni 'istančana
cionistička piskarala'. Zaključak je da su sada 'neonacisti dobili sledbenike u
Jugoslaviji'.
Iz
tog teksta koji je, izgleda, napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne
konferencije, navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje sovjetsku za
interniranje Jevreja ... Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne sme
šaliti, (ko se ovde, dođavola šali? — (Primedba B. P.), i kaže da autor
napisa u Ježu optužuje Sovjetski
Savez zbog podele Nemačke i uzimanja polovine njene teritorije. 'Možda Pekić
žali i zbog toga što je Sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se
oslobode fašističkog jarma?' — zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljni članak B.
Svetov u Literaturnoj gazeti.«
Što
se tiče završnog ozbidjnog pitanja B. Svetova, Pekić bi mogao odgovoriti samo
jednom rečju ...
Literaturnaja gazeta se
nikad nije, a svakako nikad i neće baviti B. Pekićem kao piscem. (jednako kao
što nema izgleda da se B. P. ikada bavi Literaturnom
gazetom), pa bi se članak B. Svetova i ova beleška u Dnevniku, mogli
smatrati njihovim prvim i poslednjiim susretom. Susret je neuspeo, ali je bar
kratak.
On me
je, međutim, inspirisao, zajedno s jednim drugim, takođe iz Politike, 18.4.1969), na neke takorekuć
preventivne mere. (Za slučaj, naime, da se B. Svetov pojavi i u Beogradu.)
Danas
sam napisao jedno pismo Upravi Udruženja književnika Srbije:
»18. aprila 1969, Politika je u rubrici »Novi zakoni«,
objavila članak pod naslovom »Proliv
prekršilaca javnog reda«. Iz njega sam saznao da je Izvršno veće
Srbije uputilo Republičkoj skupštini na usvajanje predlog Zakona, po kome će
se, ako u ovom obliku bude prihvaćen, pored prosjačenja, skitničenja,
prostitucije, alkoholizma i nasilnog ponašanja, prekršajem protiv javnog reda i
mira — u kompetenciji sudija za prekršaje, a ne redovnih sudova — smatrati publicistička
i književna delatnost, ukoliko prema diskrecionom nahođenju nadležnih organa
ispunjava uslove za primenu Zakona. Stav na koji Upravi slcrećem pažnju, prema Politici, glasi:
»Ko govorom, napisom ili na drugi način iznosi ili
protura lažne vesti ili tvrdnje kojima izaziva neraspoloženje ili uznemirenje
građana, kazniće se novčanom kaznom od 500 dinara ili kaznom zatvora do 30
dana.« (Podvukao B. P.) Stoga sam slobodan da predložim Upravi da predlog ovog
Zakona što pre uzme u razmatranje, i u ime članova Udruženja književnika Srbije
prema njemu zauzme javni stav, imajući u vidu posledice koje bi nastale
njegovom proizvoljnom primenom. Takođe, koristim priliku da Upravi skrenem
pažnju na činjenicu da je, prema vesti Politike ekspresa od 17. aprila o. g.,
Opštinski javni tužilac Sremske Mitrovice podneo zahtev za vođenje prekršajnog
postupka protiv beogradskog književnika B. C., sa obrazloženjem da je ovaj na
jednoj književnoj večeri u Sremskoj Mitrovici, prema ličnoj oceni tužioca, preinačujući
tekst jednog od sopstvenih, pre nekoliko godina objavljenih, aforizama, naneo
uvredu Savezu komunista Jugoslavije.
Predlažem Upravi
Udruženja da u ime zaštite slobode književnog stvaranja uzme u zaštitu svog
člana, književnika C., na način koji smatra najefikasnijim. U svakom slučaju, i
bez obzira na sredstva koja budu izabrana, smatram nezaobilaznom obavezom
Uprave Udruženja da svoj stav i povodom predloga Zakona protiv prekršioca
javnog reda, i povodom slučaja književnika C. javno iznese. Ukoliko Uprava nađe da
nije merodavna za bilo kakav javni akt, predlažem da se ispita mogućnost saziva
Plenuma Udruženja književnika koji bi joj to pravo mogao dati. U nadi da će
Uprava Udraženja književnika Srbije izvršiti jednu od dužnosti zbog kojih je
izabrana, ostajem sa poštovanjem — Borislav Pekić, Beograd, 23. 4. 1969«.
No comments:
Post a Comment