TAMO GDE LOZE PLAČU MXXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD
Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv.
Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K[LP1] . L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne,
ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana
vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti
na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam. (Arsenije je tu, ali
nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje
snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i
dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ Ne
shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju
koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao
imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih
uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada,
posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti...
Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću,
pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji
potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog
Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi... S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet
nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u
unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske
revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno.
I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M. Besedi dobro i kratko...
Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta,
redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista
koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa
mnom je i R. S. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi D. P. Atmosfera je
napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpuno
besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti
nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže... U
dvorištu FF razgovaram sa profesorom M. Ž. o mom rođaku, takođe profesoru
univerziteta, Z. D. „On je izgubljen slučaj.“ Kaže Ž. Ne znam koliko je Z. D.
izgubljen, ali znam da će M. Ž. to vrlo uskoro biti... Od profesora mi se
najviše sviđa Lj. T. Prema mom profesoru logike M. M., od koga sam naučio da
dijalektiku treba obožavati, ali se formalne logike držati, gajim podozrivost.
Slobodoumnost bazirana na verovanju u objektivne istorijske nužnosti nužnosti
sasvim mi je strana...
Jedva dolazim kući. Tamo me čeka supruga Lj. Radi na Arhitektonskom
fakultetu i sva je u vatri „mladoturskog zanosa“. Ni kod kuće, dakle, nema
odmora. I tamo je u toku permanentan miting. Vraćam se na FF...
Sve činim da prema događajima zadržim izvesno rastojanje. Ne znam pripada
li ono piscu ili čoveku. I prljavim se trikovima služim. U prvom redu
sarkazmom. Ne širim oko sebe defetizam, toliko daleko ne idem (osim pred Lj.,
čiji me bezrezervni entuzijazam nervira), defetizam je za unutrašnju upotrebu,
ruku pod ruku sa urođenom skepsom pokušava da obuzda moje emocije koje se
sasvim negrađanski, ne-njegovanski ponašaju. Ponašaju se kao da ih se sve to
što se događa stvarno tiče. (Dok bi moralo da me se ne tiče, prirodno bi bilo
da me se ne tiče, pogotovu nipošto toliko da igram neku vrstu kurira „levih
ideja“ između Studentskog trga i Francuske 7.) ... Kad god se od tih mladih
ljudi udaljim ma i korak, smesta ostarim, smesta upadam u rutinu skepse i
duhovnog konformizma. Kad god sam sa njima – mlad sam i sasvim lud... Ono čega
nikako ne mogu da se oslobodim je izvestan smisao za smešno, za paradoks, za
naličje uzvišenosti. Vređa me što me stvari nasmejavaju i kad su najozbiljnije.
Ali u svemu, ispod monolitnosti zanosa, ima nečeg neskladnog, nečeg grotesknog. (Bilo bi vredno spoznati šta
je to.) ...
U dvorištu FF upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na
različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i
njegova literatura... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala[LP2] . U daljini, između dve devojačke kose blista
se ćela M. G. Peva Internacionalu
[LP3] kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka.
(Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i
razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne
znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost... S. Ž.
recituje Büchnerovog[1][LP4] Robespierrea. Kočije izobilja i tako dalje.
Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su,
uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili ćutati. Laž se odmah prepoznaje.
(Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta
čistota trajati? Ma koliko traje, trajala
je...
Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa njegovim učenicima
u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Premda mu sagovornici nisu ravni,
njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad
povoda, postaje kompendijum zdravog razuma. Iznenađen sam manje njegovim
analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću,
veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni
priličnom, ali bestrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je,
naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom
odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj
prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda...
[1] Georg Büchner (1813–1837),
nemački pisac drama i proze, izrazito politički aktivan. Njegov kratak život
obeležen je buntovničkom borbom za ljudska prava siromašnih. Bihner, prvi put u
istoriji književnosti, na scenu ubacuje autentične proletere poput Vojčeka. Dela:
Dantonova smrt, nedovršena drama Vojček, proza Leonice i Lena.
No comments:
Post a Comment