TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXXVII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, MXXXXVII, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

POZIV ZA SVEDOKA

Dobijam sudski poziv.

»Prvi Opštinski sud u Beogradu, Knez Mihajlova 50. Kis. 953/67. Poziv za svedoka. Pekić Borislav, iz Beograda, poziva se kao svedok u krivičnom predmetu Mi. Bu. zbog krivičnog dela 292-a, da dođe na dan 16. maja 1968. godine u 7,30 časova u ovaj sud, soba 25. Izviđajni sudija Svetislav Stevović.«

Disciplinovano stižem u Sud u 7,25. U hodniku, pred sobom 25, zatičem književnike i kritičare P. P., M. K., Ma. Be. i D. R. Po sastavu bih rekao da smo mi svedoci Mu. Bu., ne tužbe. Jasno mi je to i po tome što se Mu. Bu. nije potrudio da nas upozna o čemu se tu uopšte radi, i šta se od nas očekuje da kažemo, ako smo več tu u ime Odbrane. (Istinu? — »Šta je istina?« Rekao je još Pilat.)

Raspoloženje skupa je ponešto oronulo. Spasavaju nas anegdote, koje se pravimo da slušamo. Opšte raspoloženje prema optuženom je kaustično. Mi. Bu., naravno, nema. Jedna devojka, neodređene jutarnje fizionomije, viri kroz vrata, u verovatnoj potrazi za optuženim. Najzad se i ovaj pojavljuje. Svež, svežiji od nas, glatko izbrijan, dinamičan, profesionalno mobilan, apsolutno iznad situacije. Prolazi hodnikom kao da je kod Istražnog sudije svaki dan. (Možda i jeste?) Ni sada nema šta da nam kaže. (Jedno lepo osećanje fair-playa prema našem sudstvu.) Nestaje iza vrata sobe 25 .. .

Dolazim na red i ja. Ulazim u sobu. Soba je mala i mračna. Za stolom u dnu, ispod prozora, taman lik sudije u protivsvetlu. Desno, potavnela daktilografkinja za mašinom. Levo Mi. Bu., jedini izvor svetlosti u ovoj tmini. Sedi na nekoj dugoj klupi i zrači nevinošću. Pozivam se da sednem na stolicu ispred sudijinog stola tako da sam Mi. Bu. okrenut leđima. (Ne poznajem ovu tehniku suočenja, ali se od mojih vremena možda napredovalo.) Dajem ono što I. K. zove genitalijama, a što su, zapravo, generalije.

Saznajem najzad za razlog pozivu. Pred Gradskom kafanom, dispozitivnog dana, tačno u podne, Mi. Bu. je, navodno, pravio uvredljive primedbe na Reformu nekog visokog ekonomskog rukovodioca, i njega osobno. Da li sam tome prisustvovao? Nisam prisustvovao. (Sjajno! Nikad nije mudro prisustvovati takvim primedbama. Čovek, doduše, uvek može reći da je bio pijan, ali bilo je podne, i pozivati se na pijanstvo u podne dovelo bi u sumnju i jaču reputaciju od moje.) Očekujem da me sudija otpusti. Nisam više ni za kakvu sudsku upotrebu. Nisam svedok dispozitivnog slučaja.

Sudija, stvarno, kreće u tom pravcu, ali sada, najednom, ja čujem sebe — da, čujem sebe, jer to ne govorim ja, to govori neki idiot kojeg ja uzaludno nastojim da sprečim — čujem, dakle, sebe kako obrazlažem i druge mogućnosti da budem od koristi pravdi. Sudija obnavlja interes za mene. Pričam kako sam jednog dana sreo Mi. Bu. na ulici i pozvao ga k sebi. Moja supruga je upravo bila na službenom putu. (»Ona, znate, radi spomenik revoluciji na Tjentištu.« Kažern, držeći da uplitanje Revolucije na ovom mestu može pružiti ubedljivost mom iskazu, dati mu izvestan »odgovoran« kolorit.)

Dugo smo razgovarali o ekonomskim prilikama u zemlji i o izgledima dispozitivne Reforme, o nužnosti da u našem ekonomskom životu zauzme Dinar zaista regulativnu ulogu, a ne da služi samo kao eufemizam za prebijanje nenaplativih dugova — deklamujem — i Mi. Bu. je, tokom čitave posete, imao najlepše mišljenje, te visoke nade za Reformu, pa je prosto nemoguće da je o njenom tvorcu gajio ili se iskazivao rđavo. U tom času shvatam da interes sudije za mene prestaje biti čisto profesionalan, istražno-sudski, da pomalo postaje sličan onome što sam ga, dok sam studirao kliničku psihopatologiju, negovao prema ludacima.

Shvatam, takođe, da epska i strasna borba Mi. Bu. za Reformu nema nikakvog smisla, ako nije odgovor na jednako strasne primedbe onoga s kim razgovara. I najzad, s gnušanjem razumem da sam ja taj s kim Mi. Bu. govori, da drugoga nema, te da sumnjiv teret prigovara, s kojima će se Mi. Bu. suvereno nositi, moram lično preuzeti. Sudija se, jamačno, sa mnom slaže, jer naređuje daktilografkinji da prestane voditi zapisnik. Očevidno je da ne želi sebi, usput, natovariti nov slučaj.

Očekuje da vidi koliki sam ja to mamlaz, ili sam tek akademski. Iz neke »leve« vreće izvlačim bojazan da bi, oslanjajući se na Dinar, koji se u to vreme pokazivao na televiziji kao neka gigantska nebeska aura oko budućeg života, Reforma mogla štetno delovati na moralnu ravnotežu naroda. Sudija se drži rezervisano, ali ja se samoinicijativno zagrevam, zagreva se najednom i Mi. Bu. .... i uopšte sve teče da ne može biti bolje. Ali teče kratko. Sudija se budi iz intenzivne obamrlosti i izbacuje me iz kancelarije. 

U hodniku se osvešćujem i pitam šta mi je, kojeg đavola, bilo? I odmah shvatam da je po sredi nesporazum. Prosta zamena vremena. Temporalna varka. Neka vrsta — vremeplova. Skok unatrag za jedno dvadesetak godina. U ovoj istoj zgradi suđen sam s proleća 1949. Kad sam u Sud ulazio, držao sam da ta činjenica neće na mene delovati. Delovala je. Zgrada je demonski pokušala još jednom da me — upriliči. Celo vreme ponašao sam se kao medijum, ličnost koja više nije postojala.