TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

TABLA OD PLUTE I USPOMENA

Napisao još dve Utvare iz Starog i Novog Beograda: pod 23. „Terazijski vukovi nekad i sad“; pod 24. „Konzularna Evropa i muda gospodina predsednika Državnog sovjeta Kneževine Srbije“.

Prepisao izvestan broj naslova iz naše dnevne štampe u svesku „Kurioziteti javnog mnjenja”: Sve su bitke dobijene, ali se borba nastavlja! Ispadanje radnika iz brzih vozova! Pooštreni kriterijumi za dobijanje ugandskog državljanstva! Republička vlada protivu pucnjave!...

Menjam tablu od plute iznad mog pisaćeg stola (apsolutni znak da će se nešto dogoditi). Sad su tu, pod slikom Njegoša i Vuka, prikačene tri fotografije (dve Simonide i jedna Kosančićevog venca 17, koje takođe moraju da idu, jer mi više ništa ne znače); Grafički prikaz temporalnosti u Zlatnom runu; Kalendar za 1980. godinu; Crveno plavi letak SDP, Socijaldemokratske partije Velike Britanije (koji se takođe sprema na odlazak u arhivu); Spisak mojih magnetofonskih traka sa klasičnom muzikom; Tlocrt CTA, Central Terminal Areae Heathrow Airporta (spreman za pogreb);

Vizitkarta Mrs. Frances Aldridge, aerodromskog Public Relations Officera; Krupna grčka azbuka; Mapa Istanbula dok se zvao Konstantinopolj; Porodično stablo Njegovana iz Hodočašća; Tlocrt imaginarnog Turjaka, J.U.B.-a i Gradščine; Slika jednog kentaura; Fotografija naslovne strane R.G. Wassonove knjige The Road to Eleusis (centralne teme oko koje će se okupiti nove ideje; Kompozicija VI, VII knjiige Zlatno runo; Parola: „Sve su bitke dobijene, ali se borba nastavlja!” (Oko nje imam izvesne dileme)...

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

ZAŠTO LJUDOŽDERI NISU PATILI OD DUŠEVNIH KRIZA?

Svaki je sistem teorijski izvodljiv. Načelno uzev, svaka se konzistentna ideja može projektovati u stvarnost. U praksi, međutim, tamo gde se okolnosti nikad ne mogu baš sasvim predvideti, i one ometajuće eliminisati, nastaju teškoće kojima zahvaljujemo za ono malo prirodnog, spontanog, slobodnog života što ga, s vremena na vreme, uživamo. Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza.

 Antropofagos, ljudožder, nije patio od tih kriza jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim. Tako je nesklad opšti i potpun. Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.)

O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistinu razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Niko, naime, ne može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se može jedino pošašaviti. Kao Buridanov magarac između dva plasta sena. Takvim magarcem osećaće se i advokat Leonid Njegovan kad na temu ove dihotomije bude razmišljao 1941, prilikom porodičnog božićnog skupa u Turjaku kraj Ljubljane. Ali mu to neće smetati da sa generalizacijom produži: saznanje da je čovek magarac pomaže da se to bude lakše.

Razmišljaće, dakle, i o tome da su Revolucije kolektivne racionalizacije ovih dilema. Krvlju se savlađuje protivrečnost građanskog bića. Između morala i čina opet se stvara korespondencija. Novi moral iziskivaće i odgovarajuće, druge činove. Kad se otpočnu preduzimati treći, točak dihotomije počeće da se ponovo okreće. U nastavku će gospodin advokat doći do ubeđenja da se buržoazija, kojoj je po definiciji i sâm pripadao, mora odlučiti između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike. U protivnom, izgubiće svet u korist klase, koja, bar privremeno, bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom. Tako će dospeti do projekta idealnog buržoaskog svemira. On će se osnivati na jednoj od čuvenih simeonskih poslovica, po kojoj se sve na svetu događa u procentima – En postotis...

Ovo je fantazmagorično razmišljanje jednog građanskog intelektualca razočaranog stanjem društva što mu je 1941. ostavljeno u nasleđe. O čemu bi i kako razmišljao razočarani intelektualac godine 1979? (Pod uslovom da bar približno zna čime je razočaran, i da još uvek ume to da bude.) Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na ovo pitanje, odgovora koji je i sâm lišen predrasuda razočarenja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga, uvek ćemo dobijati realističku priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.

Ovaj zapis, međutim, ne pišem zbog literature. (Dođavola sa literaturom!) Pišem ga zbog svog života koji opet počinje da klizi tračnicama rutine, na kojima su sve stanice unapred obeležene i jedina se uzbudljivost može osetiti u povremenim zakašnjenjima da se do njih stigne. Približava se vreme mojih famoznih dekadnih mena i ja se iznova osećam uznemiren i konfuzan kao leta 1968. kad sam na Zlatiboru odlučio da dođem ovamo na Tibet...

Nešto će se dogoditi.

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

KONSTANTINOPOLIS
 (NA TEODOSIJEVIM ZIDINAMA) 27. 8. 1978.

Lj. i ja se opet izdvajamo od grupe i odlazimo tamo gde niko neće. Većina čarter-hodočasnika juri na Bazar u Kapali čaršiju, a ima ih koji se stidljivo iskradaju da bi uporedili beogradske cene s onima u modernom kvartu Istanbula. Nešto od otomanskog grada će videti prinudno, jedino blagodareći dosadnoj rodoljubivosti vodiča, iseljenika iz Makedonije, obožavaoca Kemala Ataturka (ali i Mehmeda Osvajača), čiji se pogled i na sâm pomen Vizantije i njenih relikta (Hipodroma, mozaika na ulazu u Svetu palatu vasilevsa – do koje jedva da vodi ikakav turistički znak – ili Hagie Sophie, u bednom stanju napuštene fabričke hale), čiji se pogled, dakle, namah gasi u čudu netrpeljivosti i ravnodušnosti.

Sve što će mnogi od njih, mimo preplaćenog rđavog zlata, dobiti, sveži su razlozi za ogovaranje nečistoće i javašluka – pojmova za nas potpuno nepoznatih – zakeranja, sitničarenja i birana maltretiranja posluge u hotelu. (Ali i to je neka zabava. Debela žena iz Skoplja, koju je ovamo dovela nagrada na konkursu za skupljanje zapušača od pivskih boca, uglavnom se tim i bavi.) ...

Odlazimo da slikamo Teodosijeve zidove, koji mi trebaju i za Zlatno runo i za „Srebrnu ruku”. (I od njih, na razglednicama ili snimcima za slajdove, ima tek po koja kula. I to je, naime, vizantijsko.)

Dugo lutamo. Važno je nabasati samo na deo zida, on će nas onda dalje voditi. Niko nam ništa o zidu ne ume reći. A ni mi da pitamo ne umemo. Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas. Preduzeta pantomima – igram zid, uzdajući se u svoju visinu – ne pribavlja nam obaveštenje, ali kao da postiže izvesno poštovanje. (Kasnije shvatam zašto. Orijent je oduvek imao razumevanja za jurodive.) ...

Samo je Bog dovde mogao da nas dovede. Nailazimo na nekoliko metara široku brešu, obraslu korovom i pošto srećno izmičemo krvoločnim psima – čuvarima bostana, vezanim dugim lancima što zvekeću poput okova, preko dubokog opkopa za vodu, punog kamenja i prašine, stižemo na utrinu, s koje se bedem može videti onako kako ga je gledao slovenski bašibozuk, za koji neki pakosni autori vele da je prvi provalio u grad.

Želeo bih da imam viziju, da vidim oklopljene glave romejskih branilaca u zupčastim procepima zidina, iznad kojih poput munje proleće „grčka vatra”, da čujem njisak atova i alaukanje napadača, da u nozdrvama osetim smrad prašine i krvi; vidim jedno dete kako sa spoljnog grudobrana mokri, nastojeći da pogodi ravinu (ono što ću, bez tih ambicija, i sâm uskoro morati da učinim), čujem lavež pasa i u nosu osećam miris vlastitog znoja.

 (U cisterni Jarebatan [LP1] činilo mi se da, između memljivih stubova, u plavičastosablasnoj daljini, na jednom skliskom, kao bazalt crnom platou, vidim Simeona Sigetskog kako se budi iz vampirskog sna, da bi instinktom slepca i čelingasa genosa našao svoj put za Tivaj-Tebe i

tamo produžio da živi od krvi naivnih Grka. Zume! Apolovsome! – Živimo! Uživajmo!)...

Crtež. Opkop. Otvoren prostor. Spoljni grudobran jedan do tri metra visine. Peribolds, Parateichion. Spoljni zid dva metra debljine, 10 visine. Tornjevi od 24 metra. Unutrašnji zidovi visoki 13, a u bazi široki tri do četiri metra. Tornjevi su ovde pentagonalni, heksagonalni, ali ih ima sa četiri i osam uglova...

Idemo dugo duž zidova. Penjem se uz odrone. Sada odozgo nastojim da nešto doživim, da svoju imaginaciju probudim. Ništa se ne dešava...

Slikam. Tražim naročite kutove. Nastojim da nađem očuvane delove, kojima ništa od ovog vremena ne smeta, koji bi mogli biti slikani i 1453. ...

Potpuno smo iscrpeni. Na povratku se gubimo, lutamo. U sumrak se dovlačimo do hotela.

(Primedba od 1979. godine: kad smo kotur sa Teodosijevim zidovima dali na razvijanje, konstatovano je da film nije bio ispravno namotan. Nije se okretao. Snimci su se slagali jedan na drugi kao leševi u masovni grob.)

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

                4. april 1977.

14,00–15,00

Rad u bašti.

15,00–18,00

Pisao Zlatno runo, IV. Sastavio spisak literature za mikrofilmovanje u Narodnoj biblioteci (dopunska građa za V knjigu).

18,00–20,00

Večera. Šetnja sa Lj. po Harrow on the Hillu. Pijanac u prijatnom ćaskanju sa banderom. Bandera ga, očigledno, jedina razume. Smislio vic. Dva čoveka sede na obali i piju limunadu slamkama. Treći se davi u reci. Jedan od prve dvojice baca mu u vodu slamku. Na pitanje zašto je to učinio, odgovara: „Hteo sam da se uverim koliko je istina da se davljenik i za slamku hvata.” Lj. misli da je vic odvratan. Ja nalazim da je sjajan. Čak i dubok...

20,00– 22,00

Nastavak rada na Runu. Pred kraj škripi. Odustajem...

22,00–23,00

Pismo majci. Nikako da se naviknem da se samo njoj obraćam. Uvek mi se čini da sam iz ko zna kakvog odvratnog nehata zaboravio da u zaglavlju naslovim i oca. I kad god pišem, isti se bol vraća. Poslednji put kad je bio u Londonu ostavio je svoj šešir ovde. Zašto, pitao sam ga? Da bi se iduće godine po njega vratio. Nije se vratio. Ali šešir je tu. I uvek će ga čekati...

Razmišljam o Isidoru Njegovanu i njegovim pismima ocu koji ne postoji...

23,00–01,30

Na televizoru se obavlja rutinski večernji masakr. Čitam jednu američku knjigu – Dr. Srasz – o ludilu i pravnim normama...

„Bolest je uvek dobrodošlo objašnjenje. Uviđanje izvesne hrabrosti u disidentstvu preti našem integritetu. Ako je samostalno mišljenje hrabrost, njegovo je odsustvo kukavičluk. (Ili u  nesposobnost za njega, primedba B.P.) I još fundamentalnije: ako su disidenti u pravu, onda je konvencionalno mišljenje pogrešno. Udobnije je u disidentu videti mentalnog bolesnika, i kad se bolest dijagnosticira, olakšanje je to za svakog, uključujući i lekare, koji u mišljenju nisu nekonvencionalniji od običnih građana ...” (Dr Walter Reich).

Osećam žudnju za stripovima iz mladosti...

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

4. april 1977 : 12,30–14,00

Sendviči. Snimao s ploče Šostakovičevu „Symphony N 11, G minor“, (Moskovski filharmonijski orkestar pod upravom Kirila Kondrašina.)

Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa.

Svaki je pokret u neprilici kad valja da se nosi sa svojom prošlošću. Kakva da je, prošlost neke ideje, stvarna je. S budućnošću se nema neprilika. Budućnost je uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)

Problem su dželati istorije; žrtve su stvar statistike. Distinkcija se, kanda, oseća i u umetnosti. Ako je reč o ozbiljnom delu, dželati su i teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo. U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko prirodan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da je i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?...

Postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena...

Tzv. mali ljudi u literaturi imaju već samim sobom prednost. Čim lik budi saučešće, treba prema njemu biti oprezan – ne odbojan, tek rezervisan – sve dok se ne uverimo da je njegova moć izazivanja osećanja estetičke prirode, da potiče od pisca, a ne od popularizovanih svojstava samog lika, da je ono što nas osvaja, pridobija, razoružava, umetnička forma, a ne životna sadržina. (Da je životna sadržina s kojom se svakodnevno suočavamo primila ovde specifičnu i neponovljivu umetničku formu.)

Literatura pisca ( ) je čista formulacija iskustva, gde sam se ja prinuđen baviti razvijanjem odnosa koji će do formulacije tek dovesti. Nikakvo poređenje nije moguće između dela koje je zaključak nepoznatog logičkog i psihološkog procesa, i onog u kome je delo upravo taj proces...

 

---

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

4. APRIL 1977.

 

07,30.

Pismo od Srpskog P.E.N. Centra — Beograd:

„28. 3. 1977.

Dragi druže Pekiću, veoma nam je drago što možemo da Vas obavestimo da je Upravni odbor našeg Centra, na svojoj sednici, održanoj 25. 3. 1977. godine odlučio da Vas primi u članstvo Srpskog P.E.N. Centra.

S drugarskim pozdravima,

Sekretar Ivan V. Lalić,

Predsednik, Jara Ribnikar.”

 

Od srca hvala! Izvesnim osobama iz P.E.N. Centra Beograd trebalo je ravno tri pune godine – otkako sam akciju za učlanjenje poveo jednim pismom od 20. 2. 1974 – da me, uprkos kvalifikacijama i preporukama Predraga Palavestre i Dušana Puvačića, naših uglednih kritičara, članova P.E.N., prime u jednu međunarodnu profesionalnu organizaciju, u koju se, po svetu, bez ikakve muke učlanjuju i pisci knjiga o podvodnom ribolovu. Ako su tako agilni i hitri u zaštiti Povelje P.E.N., bolje bi bilo da sam se učlanio u pevačko društvo neke Sudbury crkve...

08,00–08,30

Radio u bašti. Prolećno kresanje žbunja...

08,30–2,30

Zlatno runo, IV. Simeonska prepiska (od 1848); pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću (od 29. marta 1848. do 31. decembra 1858); prepiska Ilije Garašanina (od 1838. do 1849, u redakciji Grgura Jakšića); građa o Vladi kneza Aleksandra Karađorđevića...

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIIIS deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

GDE JE STVARNO ĐAVO? (NASTAVAK)

To me seća na jedan vrlo davni i, razume se, jednostrani novinski encounter M. G. sa Krležom. Došao je, naime, R. Čolaković Krleži s uznemirujućim vestima o čistkama u Sovjetskom Savezu. (U međuvremenu je očišćen i izvestan broj miliona seljaka, ali se to, izgleda, nije smatralo posebno čudnim ni uznemirujućim, sve dok se na đubravniku nije našao i predsednik Kominterne.) Krleža je tada, beležim ovo s velikom tugom, rekao: „Ja ne razumijem zašto ih se ubija, što ih se ne šalje u Sibir?” M. G. je tada, mislim u nekom novosadskom listu, napisao, a to opet s izvesnim ponosom beležim, da on ne vidi zašto bi se nevini ljudi ikamo slali?...

U svojim izveštajima iz Rusije, Anna Louise Strong, 1932. i 1933, nigde ne pominje glad, deportacije, ubijanja, no 1935, kad je najžešći talas kolektivizacije prošao, nalazi ona da je vreme da se i nešto istine čuje. Ali i tada za glad ona ne optužuje sprovodnike, već žrtve ove blitz-kolektivizacije: nesposobne seljake, saboterske kulake, seoske funkcionere. Sama ideja je sjajna. I ne samo sjajna. Nužna. Prosto se nije dala izbeći. Prema gospođi A.L.S., Staljin je tek izvršavao plebiscitarno izraženu volju ruskog seljaštva. (Za čim? Kolektivnim samoubistvom?)

Fabijanci, neizbežni Webbovi (Sidney & Beatrice; mutno je sve to u nama, draga moja Beatrice!) nešto su otvoreniji. Oni priznaju da je došlo do generalnog štrajka ruskog seljaštva, ali, kao da su se uplašili svog građanskog sentimenta, odmah zatim zaključuju da je to posledica njihove zaostalosti, a kad se ova nađe na putu progresu, s njom se ovako ili onako mora izaći na kraj, isn't it so[LP1] ? Samo kako? Kojim sredstvima? Pa, veli Apton Sinclair, zar ubijanje nije ruska tradicija? (D. C.) Kao da je ubijanje deo narodnih običaja u Slovena, neka vrsta folklora, kazačok!

 (Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljeni u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.) A. Sinclaira je više zabrinjavala izvesna (prirodno za čoveka koji je uredno vodio knjigovodstvo svojih tantijema), nepouzdanost cifara. Njegov je glavni problem u svemu tome bio – statistički. Pet miliona? Koješta! Više od milion ni u kom slučaju! A kad se uzme u obzir da je reč o polumajmunima, i da se time rešava piitanje gladi za sve ostale (takođe polumajmune?), milion mrtvih i ne izgleda tako mnogo.

Tako je mislio pisac The Jungle, jedne od najpotresnijih i najmračnijih slika kapitalističke eksploatacije, situirane u tržnicama mesa Čikaga. No ruska je tržnica bila daleko i uvijena u neproziran omot dogme koja očarava. Što je očarala A. Sinclaira i nije čudno, kad je neko vreme toliko zaludela Andre Gidea, da je, kako veli D. C. taj hiperindividualist, nonkomformist – koji ni jedan manifest nije hteo potpisati ako njegovom rukom nije sastavljan – objavio: „Verujem da, ukoliko je neka individua izuzetnija, utoliko je više obuzeta oduševljenjem kad je apsorbuje masa i oduzme joj identitet.” ...

Evo još nekoliko liberalnih bisera. Harold Laski, 1936: „Postignuća na polju individualne slobode (u Ustavu, primedba B. P.), su široka i značajna, politički nezamisliva u Nemačkoj ili Italiji. Ruski ekonomski uspeh je proizveo osećanje potpune unutrašnje sigurnosti, a to je, sa svoje strane, prirodno dovelo do popuštanja političke kontrole.” Maurice Hindus: „Diktatura je, u stvari, preplavljena ljubaznošću.” B. Shaw: „Dok u Engleskoj delikvent ulazi u zatvor kao običan čovek, a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac, a izlazi kao običan čovek, ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe.” (Ako se, pre će biti, uopšte pusti da izađe.) ...

Izgnanici carizma uživali su potpunu moralnu podršku prosvećenog, liberalnog Zapada. Staljinovim žrtvama ona je bila odrečena. Dok se po sibirskim koncentracionim logorima umiralo u razmerama koje ni do dan danji nisu izmerene, liberali Zapada su pljuvali po njihovim grobovima, obožavajući njihove krvnike kao spasitelje čovečanstva...

Simptomatično je međutim da su oni listom odbacivali Trockog i njegovu svetsku revoluciju. Revolucija Trockog, naime, mogla bi se dogoditi i u njihovoj zemlji. Staljinova je bila modelirana samo za Rusiju. A Rusija je daleko. Veliki mesijanski eksperiment mogao se obožavati, bez potrebe da se u njemu i živi...

 

---

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

SAD SAM PRVI U REDU ZA SMRT

Danas, 12. aprila 1976, umro je moj otac...

 

*

GDE JE, STVARNO, ĐAVO?

The Devil in France – My Encounter With Him in the Summer of 1940 (Đavo u Francuskoj – Moj susret s njim u leto 1940.) od Liona Feuchtwangera, čije sam romane Openhajmove, Lažni Neron i Trilogiju o Jozefusu sa zadovoljstvom čitao. Opisuje internaciju u koncentracionom logoru „Les Mille“ na jugu Francuske. (U trenutku nemačke invazije, francuske vlasti su internirale sve nemačke emigrante, bez obzira što se dobar deo javno osvedočio u nepomirljivom antinacizmu.) Opisuje je sa akribijom majstora psihološke opservacije, ali i sa primetnim ogorčenjem građanina čiji je komfor, obezbeđen dotada njegovom kućom u Sonary, njegovom baštom oko te kuće u Sonary, i njegovim knjigama u toj kući u Sonary.

 („Ja sam sedeo u mojoj beloj, mirnoj kući u Sonary, na jugu Francuske, moje su knjige bile oko mene, a masline su se spuštale prema intenzivno plavom moru...”) I premda uslovi u tom francuskom logoru svakako nisu bili pansionski – ali su od nepodnošljivih podjednako bili udaljeni, a najnepodnošljivija je bila misao da se ovamo dospelo nepravedno, uvredljivo nepravedno – ispovest Liona Feuchtwangera bi ostalo samo jedno od mnogih svedočanstava o Zapadu u doba njegove fizičke, duhovne i moralne dezintegracije, i mi bismo čak i da su naša lična iskustva teža, sa njim saosećali mnogo više, da je on takvo razumevanje i takvo saučešće osećao prema žrtvama jedne još čudovišnije dezintegracije, godine 1937, dok mu se Moskva s prozora hotela Metropol  činila tako „harmoničnom, veselom i bezbrižnom...”

Jer, u jeku čistke od 1937, bio je L. F. upravo u Moskvi i izjavljivao da je, u poređenju sa fiktivnim slobodama na Zapadu, tamo otkrio onu – ozbiljnu i pravu. (A zatim je iz Moskve otputovao da u nju više nikada nogom ne kroči.) Te iste godine izjavljuje, takođe: „Baš su seljaci ti koji su svesni razlike između mračne prošlosti i srećne, svetle sadašnjice. Njih nikada ne zamara ilustracija tog kontrasta...” (U međuvremenu, taj se čudesni kontrast, prema The Fellow travellers Davida Coutea, ilustrira s pola do milion streljanih, dva miliona po logorima pomrlih, i krajem 1938, s oko osam miliona logorske populacije!)

D. C. se sa pravom pita da li je moguće da zapadnoevropska saputnička inteligencija o svemu tome ništa nije znala? Orwellova mišljenja već su u opticaju, ali ona su renegatska i bez dokumentovane potpore stvarnih svedoka mogla su se proglasiti ličnim i zlonamernim. A breša je u tom krvavomagičnom zidu ćutanja otvorena tek svedočanstvima Ciligae, Fischera, Buber-Neumannove, Weissberg-Cybulskiog ili Utleyja tek između 1940. i 1952.

Smemo li verovati da L. F. baš ništa nije znao? Da baš ni u jednom času nije posumnjao u potemkinstvo vlastite vizije? O, jeste. On to sam kaže, ali dok je, iz perspektive Francuske, svoje bele, mirne, knjigama ispunjene kuće u Sonary, odakle je more bilo tako intenzivno plavo, još i imao neke sumnje u pogledu Zinovjevljevog procesa 1936, prisustvujući godinu kasnije Radekovom suđenju, nema ih više nikakve. Sad je siguran: ti ljudi su krivi! „Ako je sve to laž i prearanžirano, onda ja ne znam šta je istina!” (I ne znaš, Leone, u svakom slučaju ne onako i onoliko koliko je znaš u svojim romanima)...

Razmišljam o Jozefusu u novom, cauteovskom  svetlu. Na međi šezdesetih i sedamdesetih godina naše ere, ovaj jevrejski patriot i budući istoričar svog naroda, prilično traljavo vodi Galilejce, i daleko pre završetka Judejskog rata, pre pada Jerusalima i rušenja Velikog hrama, predaje se Rimljanima. Postaje zatim štićenik imperatora Vaspazijana i prijatelj njegovog naslednika Titusa, vitez Drugog reda i pripadnik rimske duhovne elite. Najzad, prihvatanjem helenorimske civilizacije, propovednik njenog ujedinjenja sa judaizmom u univerzalni, kosmopolitski kulturološki koncept.

Od Jevreja, svojih kao i naših savremenika, označen kao izdajnik, možda je upravo zbog te „izdaje”, kao i ambivalencije svog kosmopolitizma i humanizma, bio najpogodniji književni model, kroz koji će L. F. izraziti sopstvene ideje o naročitoj i etički nadnacionalnoj misiji intelektualaca u istoriji, i sopstvene superiornosti nad nekim od njenih nužno prljavijih aspekata (žalosnih, ali neizbežnih zločina koji prate progres, u smislu kajgane koja se bez razlupanih jaja ne pravi). Možda je Josif Flavije duhovni preteča F. L., možda tek njegov istorijski alibi, a možda oboje.

Ali je svakako sigurno da samo književna tema nije. Izvesna razlika, međutim, ipak postoji. Josif Flavije je ostao kosmopolit i izdajnik, Jevreja, a L. F. je tokom svog, intelektualno prilično metamorfičnog života, napravio pun i savršen krug, te se krajem pedesetih našao tačno tamo odakle je početkom dvadesetih krenuo u traganje za svojim istinama. 1930, u Erfolg (Uspeh), optužuje on ruske boljševike za okrutnost i zloupotrebu pravosuđa; pre nego što će 1958. umreti, u poslednjoj knjizi Dezdemonina kuća razvija istoriju s tačke gledišta porazne po lukačevštinu...

 

 

---

 [LP1]italik

 [LP2]znaci navoda

 [LP3]italik

 [LP4]italik