TAMO GDE LOZE PLAČU MLXIV deo,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić   

“CRVENI I BELI” (nastavak II)

III. Fedor Njegovan. Oko 30 godina. Neoženjen. Novinar. Sin dr Georgija Njegovana, vlasnika privatnog sanatorijuma, i ruske emigrantkinje Natalije, grofice Kučerov-Oblonski. Ovaj inteligentni i razočarani cinik, u buntu protiv važećeg morala, ali principijelno nespreman da se za išta angažuje, jer i svako drugo rešenje smatra besmislenim, demonstrira onu otrovnu kiselinu koja intelektualnom superiornošću i amoralnom bezobzirnošću nagriza svako društvo.

Uprkos tome. Fedor nije hulja. On je tek očajnik, otpadnik, usamljenik. Njegova imoralnost nije posledica rđavog karaktera, već kao da proističe iz nekog dubljeg moralnog programa, nemogućeg za definiciju u našim građanskim pojmovima, ali bliskog religioznom misticizmu. On, na primer, nastavlja saradnju u novinama i za vreme okupacije, a ipak se ne može nazvati — kolaboracionistom. On čini izvesne prljavštine, koje, odnekud, i ne izgledaju baš toliko prljave, upravo stoga što ih čini on.

Nije nemoguće da je baš on izdao Nemcima partizanski projekt napada na fabrike J.U.B. Stefana Njegovana. (Ko je to stvarno učinio od glavnih i sporednijih ličnosti, pitanje je koje se provlači kroz ceo roman i nikad ne dobija pouzdan dogovor.) On je dabome „crna ovca“ porodice, neko ko se „ne prima“, o kome se „ne govori“. S ocem je u potpunom raskidu još od 1941, zbog jednog članka u kome je očev sanatorijum opisao kao „javnu kuću viših krugova“.

Nevenčano živi s jednom prostitutkom, i nikada se ne saznaje da li to čini zato što je voli, ili zato što porodicu želi da povredi. Daje se od njene zarade čak i izdržavati. Drogira se i fizički ruinira. Nalazi se, dakle, na društvenoj nizbrdici, u predvečerje bankrota, najgroznije sudbine u očima svakog rasnog i ispravnog Njegovana. S Leonidom, Filipom i Martinom čini Fedor antiporodični kvartet, u kome su zastupljeni razni i na različitim psihološkim motivima zasnovani oblici buntovništva: od Leonidove intelektualne rezignacije, Martinove ravnodušnosti i Filipovog aktivnog otpora, sve do njegove, Fedorove, moralne destruktivnosti.

Njegova smrt oktobra 1944. godine kao da brzinom i prolaznošću iznenadne munje otkriva njegove duševne ambivalencije. Mada je pred Rusima i partizanima odlučio da emigrira na Zapad, on iz nekih mazohisitičkih razloga taj put neprestano odlaže. Polazi tek u trenutku ulaska ruskih tenkova u Beograd. Oko njega vodi se bitka za svaku kuću, svaku ulicu. Iz nekog podruma istrčava devojčica na koju ide ruski tenk. Očigledno je da mašinu više ništa ne može zaustaviti, da će dete biti pregaženo. I sada, taj cinik, čovek bez trunke sentimenta, kome je otvoren put u život i slobodu, istrčava iz zaklona i bacajući se pod gusenice tenka spasava devojčicu, ali sam gine.