TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

DEO TREĆI: „GRADITELJ”

Događa se godine 1969. Najvećim delom na gradilištu, gde se, pod budnim Isidorovim nadzorom, visoko nad gradom, Urbi et Orbi lagano rađa kolosalni monument. Ali dok se čudesni oblik memorijala formira, kao nekom osvetničkom magijom, njegov se celokupni život u istom tempu razgrađuje. (Obrnut proces od onog kod Dorijana Greja.)

Sestra koju je voleo udaje se za stranca i zauvek odlazi iz zemlje. Napušta ga žena u koju je još od detinjstva bio zaljubljen i sada je ponovo sreo. Dolazi do definitivnog raskida sa Borisom. Majka doživljava neobjašnjivu duševnu degeneraciju – koja se misteriozno manifestuje u očevim pismima – te je njen konačni slom samo pitanje dana. Do njega najzad i dolazi. Izazvan je Isidorovim tragičnim otkrićem. On saznaje da njegov otac Jakov već odavno nije živ, da je streljan još 1944, i to upravo na visoravni na kojoj on podiže spomenik Revoluciji. Pisma što ih je tobože od njega primao, bila su, zapravo, majčina. Sablasna korespondencija s mrtvim čovekom, s kojim se majka poistovetila, i koja je nesrećnu ženu u životu održavala, predstavljala je, u izvesnom smislu, i Isidorovu duhovnu vezu sa poreklom i genosom. Kad je korespondencije nestalo, iščezao je svaki smisao iz života Angeline Njegovan, i ona je, pavši u depresiju, svoje dane nastavila u azilu za umobolne, vrativši se iz ovog vremena u svet i vreme davno uništeno.

No najteže razočarenje Isidora tek očekuje. Stoji on sâm pred svojim gotovim delom i zna da je promašio. Njega se ne tiče što drugi, svi uostalom, hvale spomenik kao najveći domet memorijalne arhitekture, on duboko u sebi zna da ono nije uspelo. To nije monumentalan simbol Revolucije već monumentalan[JLj1]  odraz njegovih duševnih konfuzija...

U danima što prethode svečanom otkrivanju spomenika, dolazi rastrojeni Isidor u neobično duševno stanje, vrlo slično onome s kojim je u Zlatnom runu umirao njegov predak Simeon Gazda. Seća se čudnih reči koje mu je uputio pre nego što će se pretvoriti u crnog konja i nestati u belim prostranstvima mita, poslednjih koje je Simeon na ovoj zemlji izgovorio. Prvi put se oseća kao pripadnik genosa, kao veriga u lancu iskovanom još u pradavna tračka vremena. Počinje formulisati ideje koje su mu do sada bile strane, sećati se događaja kojima nije mogao prisustvovati, reči jezika koje nije znao. Najednom mu se čini da je njegov život nešto drugo, nešto mnogo šire i dublje, od svega što ga neposredno sačinjava. U halucinacijama otvara mu se jedan nov svet. Na žalost, on ga ne razume. Razum je već odavno ubio u njemu sve druge alternative...

Razočarenje u delo, osećanje da je izdao ono što je u umetnosti najsvetije, da je promašio i kao čovek i kao umetnik, ali više od svega strah da gubi razum, dovodi Isidora do krize i odluke da se ubije. Ponavlja se stara grčka istina da ono što život daje, to i ubija. Odlazak van vremena i prostora, povratak mitu, koji je održavao u životu Simeona Gazdu, koji ga je najzad odneo tamo gde je, pre nego što će ga divlja Amazonka uzjahati i ukrotiti, pasao kao slobodan crni konj, gospodar pustara i kamenjara Arkadije i Tesalije, ubija njegovog potomka. Osećanje da je genos večan i neuništiv, kolektivna memorija od koje je tako dugo trajao Simeon Gazda, uništava njegovog potomka Isidora, a s njim i poslednji izdanak porodice Njegovan na Balkanu, jer oni što još žive govore drugim maternjim jezicima, i žive životima tuđeg sveta iz koga nema povratka...

Dok se u prisustvu vlada i naroda svečano otkriva spomenik Revoluciji, njegovo promašeno remek-delo, Isidor Njegovan se veša u potkrovlju svoje kuće u Krunskoj. Primivši njegovu poslednju poruku na konopcu ga zatiče pisac ove knjige da s njom završi Sagu o Usponu i Padu romejskih Argonauta i tragača za Zlatnim runom...