Pages

Monday, May 22, 2023

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

SAD SAM PRVI U REDU ZA SMRT

Danas, 12. aprila 1976, umro je moj otac...

 

*

GDE JE, STVARNO, ĐAVO?

The Devil in France My Encounter With Him in the Summer of 1940 (Đavo u Francuskoj Moj susret s njim u leto 1940.) od Liona Feuchtwangera, čije sam romane Openhajmove, Lažni Neron i Trilogiju o Jozefusu sa zadovoljstvom čitao. Opisuje internaciju u koncentracionom logoru „Les Mille“ na jugu Francuske. (U trenutku nemačke invazije, francuske vlasti su internirale sve nemačke emigrante, bez obzira što se dobar deo javno osvedočio u nepomirljivom antinacizmu.) Opisuje je sa akribijom majstora psihološke opservacije, ali i sa primetnim ogorčenjem građanina čiji je komfor, obezbeđen dotada njegovom kućom u Sonary, njegovom baštom oko te kuće u Sonary, i njegovim knjigama u toj kući u Sonary.

 („Ja sam sedeo u mojoj beloj, mirnoj kući u Sonary, na jugu Francuske, moje su knjige bile oko mene, a masline su se spuštale prema intenzivno plavom moru...”) I premda uslovi u tom francuskom logoru svakako nisu bili pansionski ali su od nepodnošljivih podjednako bili udaljeni, a najnepodnošljivija je bila misao da se ovamo dospelo nepravedno, uvredljivo nepravedno ispovest Liona Feuchtwangera bi ostalo samo jedno od mnogih svedočanstava o Zapadu u doba njegove fizičke, duhovne i moralne dezintegracije, i mi bismo čak i da su naša lična iskustva teža, sa njim saosećali mnogo više, da je on takvo razumevanje i takvo saučešće osećao prema žrtvama jedne još čudovišnije dezintegracije, godine 1937, dok mu se Moskva s prozora hotela Metropol  činila tako „harmoničnom, veselom i bezbrižnom...”

Jer, u jeku čistke od 1937, bio je L. F. upravo u Moskvi i izjavljivao da je, u poređenju sa fiktivnim slobodama na Zapadu, tamo otkrio onu ozbiljnu i pravu. (A zatim je iz Moskve otputovao da u nju više nikada nogom ne kroči.) Te iste godine izjavljuje, takođe: „Baš su seljaci ti koji su svesni razlike između mračne prošlosti i srećne, svetle sadašnjice. Njih nikada ne zamara ilustracija tog kontrasta...” (U međuvremenu, taj se čudesni kontrast, prema The Fellow travellers Davida Coutea, ilustrira s pola do milion streljanih, dva miliona po logorima pomrlih, i krajem 1938, s oko osam miliona logorske populacije!)

D. C. se sa pravom pita da li je moguće da zapadnoevropska saputnička inteligencija o svemu tome ništa nije znala? Orwellova mišljenja već su u opticaju, ali ona su renegatska i bez dokumentovane potpore stvarnih svedoka mogla su se proglasiti ličnim i zlonamernim. A breša je u tom krvavomagičnom zidu ćutanja otvorena tek svedočanstvima Ciligae, Fischera, Buber-Neumannove, Weissberg-Cybulskiog ili Utleyja tek između 1940. i 1952.

Smemo li verovati da L. F. baš ništa nije znao? Da baš ni u jednom času nije posumnjao u potemkinstvo vlastite vizije? O, jeste. On to sam kaže, ali dok je, iz perspektive Francuske, svoje bele, mirne, knjigama ispunjene kuće u Sonary, odakle je more bilo tako intenzivno plavo, još i imao neke sumnje u pogledu Zinovjevljevog procesa 1936, prisustvujući godinu kasnije Radekovom suđenju, nema ih više nikakve. Sad je siguran: ti ljudi su krivi! „Ako je sve to laž i prearanžirano, onda ja ne znam šta je istina!” (I ne znaš, Leone, u svakom slučaju ne onako i onoliko koliko je znaš u svojim romanima)...

Razmišljam o Jozefusu u novom, cauteovskom  svetlu. Na međi šezdesetih i sedamdesetih godina naše ere, ovaj jevrejski patriot i budući istoričar svog naroda, prilično traljavo vodi Galilejce, i daleko pre završetka Judejskog rata, pre pada Jerusalima i rušenja Velikog hrama, predaje se Rimljanima. Postaje zatim štićenik imperatora Vaspazijana i prijatelj njegovog naslednika Titusa, vitez Drugog reda i pripadnik rimske duhovne elite. Najzad, prihvatanjem helenorimske civilizacije, propovednik njenog ujedinjenja sa judaizmom u univerzalni, kosmopolitski kulturološki koncept.

Od Jevreja, svojih kao i naših savremenika, označen kao izdajnik, možda je upravo zbog te „izdaje”, kao i ambivalencije svog kosmopolitizma i humanizma, bio najpogodniji književni model, kroz koji će L. F. izraziti sopstvene ideje o naročitoj i etički nadnacionalnoj misiji intelektualaca u istoriji, i sopstvene superiornosti nad nekim od njenih nužno prljavijih aspekata (žalosnih, ali neizbežnih zločina koji prate progres, u smislu kajgane koja se bez razlupanih jaja ne pravi). Možda je Josif Flavije duhovni preteča F. L., možda tek njegov istorijski alibi, a možda oboje.

Ali je svakako sigurno da samo književna tema nije. Izvesna razlika, međutim, ipak postoji. Josif Flavije je ostao kosmopolit i izdajnik, Jevreja, a L. F. je tokom svog, intelektualno prilično metamorfičnog života, napravio pun i savršen krug, te se krajem pedesetih našao tačno tamo odakle je početkom dvadesetih krenuo u traganje za svojim istinama. 1930, u Erfolg (Uspeh), optužuje on ruske boljševike za okrutnost i zloupotrebu pravosuđa; pre nego što će 1958. umreti, u poslednjoj knjizi Dezdemonina kuća razvija istoriju s tačke gledišta porazne po lukačevštinu...

 

 


 [LP1]italik

 [LP2]znaci navoda

 [LP3]italik

 [LP4]italik

No comments:

Post a Comment