TAMO
GDE LOZE PLAČU MLXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
SAD SAM PRVI U REDU ZA SMRT
Danas, 12. aprila 1976, umro je moj otac...
*
GDE JE, STVARNO, ĐAVO?
The Devil in
France – My
Encounter With Him in the Summer of 1940 (Đavo u Francuskoj – Moj susret s njim u leto 1940.) od Liona Feuchtwangera, čije sam romane
Openhajmove, Lažni Neron i Trilogiju o Jozefusu sa zadovoljstvom čitao. Opisuje internaciju u
koncentracionom logoru „Les Mille“ na jugu Francuske. (U trenutku nemačke invazije, francuske vlasti su
internirale sve nemačke emigrante, bez obzira što se dobar deo javno osvedočio
u nepomirljivom antinacizmu.) Opisuje je sa akribijom majstora psihološke
opservacije, ali i sa primetnim ogorčenjem građanina čiji je komfor, obezbeđen
dotada njegovom
kućom u Sonary, njegovom baštom oko te kuće u Sonary, i njegovim knjigama u toj kući u Sonary.
(„Ja sam sedeo u mojoj beloj, mirnoj kući u Sonary, na jugu
Francuske, moje su knjige bile oko mene, a masline su se spuštale prema
intenzivno plavom moru...”) I premda uslovi u tom francuskom logoru svakako
nisu bili pansionski – ali su od nepodnošljivih podjednako bili udaljeni, a
najnepodnošljivija je bila misao da se ovamo dospelo nepravedno, uvredljivo
nepravedno – ispovest Liona
Feuchtwangera bi ostalo
samo jedno od mnogih svedočanstava o Zapadu u doba njegove fizičke, duhovne i moralne dezintegracije, i mi bismo
čak i da su naša lična iskustva teža, sa njim saosećali mnogo više, da je on
takvo razumevanje i takvo saučešće osećao prema žrtvama jedne još čudovišnije
dezintegracije, godine 1937, dok mu se Moskva s prozora hotela Metropol činila tako „harmoničnom, veselom i bezbrižnom...”
Jer, u jeku čistke od 1937, bio je L. F. upravo u
Moskvi i izjavljivao da je, u poređenju sa fiktivnim slobodama na Zapadu, tamo
otkrio onu – ozbiljnu i pravu. (A zatim je iz Moskve otputovao da u nju više nikada
nogom ne kroči.) Te iste godine izjavljuje, takođe: „Baš su seljaci ti koji su
svesni razlike između mračne prošlosti i srećne, svetle sadašnjice. Njih nikada
ne zamara ilustracija tog kontrasta...” (U međuvremenu, taj se čudesni
kontrast, prema The Fellow travellers Davida Coutea, ilustrira s pola do milion streljanih,
dva miliona po logorima pomrlih, i krajem 1938, s oko osam miliona logorske
populacije!)
D. C. se sa pravom pita da li je moguće da
zapadnoevropska saputnička inteligencija o svemu tome ništa nije znala?
Orwellova mišljenja već su u opticaju, ali ona su renegatska i bez
dokumentovane potpore stvarnih svedoka mogla su se proglasiti ličnim i
zlonamernim. A breša je u tom krvavomagičnom zidu ćutanja otvorena tek
svedočanstvima Ciligae, Fischera, Buber-Neumannove, Weissberg-Cybulskiog ili
Utleyja tek između 1940. i 1952.
Smemo li verovati da L. F. baš ništa nije znao? Da baš
ni u jednom času nije posumnjao u potemkinstvo vlastite vizije? O, jeste. On to
sam kaže, ali dok je, iz perspektive Francuske, svoje bele, mirne, knjigama
ispunjene kuće u Sonary, odakle je more bilo tako intenzivno plavo, još i imao neke
sumnje u pogledu Zinovjevljevog procesa 1936, prisustvujući godinu kasnije
Radekovom suđenju, nema ih više nikakve. Sad je siguran: ti ljudi su krivi! „Ako
je sve to laž i prearanžirano, onda ja ne znam šta je istina!” (I ne znaš,
Leone, u svakom slučaju ne onako i onoliko koliko je znaš u svojim romanima)...
Razmišljam o Jozefusu u novom, cauteovskom svetlu. Na međi šezdesetih i sedamdesetih godina naše
ere, ovaj jevrejski patriot i budući istoričar svog naroda, prilično traljavo
vodi Galilejce, i daleko pre završetka Judejskog rata, pre pada Jerusalima i
rušenja Velikog hrama, predaje se Rimljanima. Postaje zatim štićenik imperatora
Vaspazijana i prijatelj njegovog naslednika Titusa, vitez Drugog reda i
pripadnik rimske duhovne elite. Najzad, prihvatanjem helenorimske civilizacije, propovednik njenog ujedinjenja sa
judaizmom u univerzalni, kosmopolitski kulturološki koncept.
Od Jevreja, svojih kao i naših savremenika, označen
kao izdajnik, možda je upravo zbog te „izdaje”, kao i ambivalencije svog
kosmopolitizma i humanizma, bio najpogodniji književni model, kroz koji će L.
F. izraziti sopstvene ideje o naročitoj i etički nadnacionalnoj misiji
intelektualaca u istoriji, i sopstvene superiornosti nad nekim od njenih nužno
prljavijih aspekata (žalosnih, ali neizbežnih zločina koji prate progres, u
smislu kajgane koja se bez razlupanih jaja ne pravi). Možda je Josif Flavije
duhovni preteča F. L., možda tek njegov istorijski alibi, a možda oboje.
Ali je svakako sigurno da samo književna tema nije.
Izvesna razlika, međutim, ipak postoji. Josif Flavije je ostao kosmopolit i
izdajnik, Jevreja, a L. F. je tokom svog, intelektualno prilično metamorfičnog života,
napravio pun i savršen krug, te se krajem pedesetih našao tačno tamo odakle je
početkom dvadesetih krenuo u traganje za svojim istinama. 1930, u Erfolg (Uspeh), optužuje on ruske boljševike za okrutnost i
zloupotrebu pravosuđa; pre nego što će 1958. umreti, u poslednjoj knjizi Dezdemonina
kuća razvija
istoriju s tačke gledišta porazne po lukačevštinu...
No comments:
Post a Comment