TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXIIIS deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

GDE JE STVARNO ĐAVO? (NASTAVAK)

To me seća na jedan vrlo davni i, razume se, jednostrani novinski encounter M. G. sa Krležom. Došao je, naime, R. Čolaković Krleži s uznemirujućim vestima o čistkama u Sovjetskom Savezu. (U međuvremenu je očišćen i izvestan broj miliona seljaka, ali se to, izgleda, nije smatralo posebno čudnim ni uznemirujućim, sve dok se na đubravniku nije našao i predsednik Kominterne.) Krleža je tada, beležim ovo s velikom tugom, rekao: „Ja ne razumijem zašto ih se ubija, što ih se ne šalje u Sibir?” M. G. je tada, mislim u nekom novosadskom listu, napisao, a to opet s izvesnim ponosom beležim, da on ne vidi zašto bi se nevini ljudi ikamo slali?...

U svojim izveštajima iz Rusije, Anna Louise Strong, 1932. i 1933, nigde ne pominje glad, deportacije, ubijanja, no 1935, kad je najžešći talas kolektivizacije prošao, nalazi ona da je vreme da se i nešto istine čuje. Ali i tada za glad ona ne optužuje sprovodnike, već žrtve ove blitz-kolektivizacije: nesposobne seljake, saboterske kulake, seoske funkcionere. Sama ideja je sjajna. I ne samo sjajna. Nužna. Prosto se nije dala izbeći. Prema gospođi A.L.S., Staljin je tek izvršavao plebiscitarno izraženu volju ruskog seljaštva. (Za čim? Kolektivnim samoubistvom?)

Fabijanci, neizbežni Webbovi (Sidney & Beatrice; mutno je sve to u nama, draga moja Beatrice!) nešto su otvoreniji. Oni priznaju da je došlo do generalnog štrajka ruskog seljaštva, ali, kao da su se uplašili svog građanskog sentimenta, odmah zatim zaključuju da je to posledica njihove zaostalosti, a kad se ova nađe na putu progresu, s njom se ovako ili onako mora izaći na kraj, isn't it so[LP1] ? Samo kako? Kojim sredstvima? Pa, veli Apton Sinclair, zar ubijanje nije ruska tradicija? (D. C.) Kao da je ubijanje deo narodnih običaja u Slovena, neka vrsta folklora, kazačok!

 (Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljeni u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.) A. Sinclaira je više zabrinjavala izvesna (prirodno za čoveka koji je uredno vodio knjigovodstvo svojih tantijema), nepouzdanost cifara. Njegov je glavni problem u svemu tome bio – statistički. Pet miliona? Koješta! Više od milion ni u kom slučaju! A kad se uzme u obzir da je reč o polumajmunima, i da se time rešava piitanje gladi za sve ostale (takođe polumajmune?), milion mrtvih i ne izgleda tako mnogo.

Tako je mislio pisac The Jungle, jedne od najpotresnijih i najmračnijih slika kapitalističke eksploatacije, situirane u tržnicama mesa Čikaga. No ruska je tržnica bila daleko i uvijena u neproziran omot dogme koja očarava. Što je očarala A. Sinclaira i nije čudno, kad je neko vreme toliko zaludela Andre Gidea, da je, kako veli D. C. taj hiperindividualist, nonkomformist – koji ni jedan manifest nije hteo potpisati ako njegovom rukom nije sastavljan – objavio: „Verujem da, ukoliko je neka individua izuzetnija, utoliko je više obuzeta oduševljenjem kad je apsorbuje masa i oduzme joj identitet.” ...

Evo još nekoliko liberalnih bisera. Harold Laski, 1936: „Postignuća na polju individualne slobode (u Ustavu, primedba B. P.), su široka i značajna, politički nezamisliva u Nemačkoj ili Italiji. Ruski ekonomski uspeh je proizveo osećanje potpune unutrašnje sigurnosti, a to je, sa svoje strane, prirodno dovelo do popuštanja političke kontrole.” Maurice Hindus: „Diktatura je, u stvari, preplavljena ljubaznošću.” B. Shaw: „Dok u Engleskoj delikvent ulazi u zatvor kao običan čovek, a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac, a izlazi kao običan čovek, ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe.” (Ako se, pre će biti, uopšte pusti da izađe.) ...

Izgnanici carizma uživali su potpunu moralnu podršku prosvećenog, liberalnog Zapada. Staljinovim žrtvama ona je bila odrečena. Dok se po sibirskim koncentracionim logorima umiralo u razmerama koje ni do dan danji nisu izmerene, liberali Zapada su pljuvali po njihovim grobovima, obožavajući njihove krvnike kao spasitelje čovečanstva...

Simptomatično je međutim da su oni listom odbacivali Trockog i njegovu svetsku revoluciju. Revolucija Trockog, naime, mogla bi se dogoditi i u njihovoj zemlji. Staljinova je bila modelirana samo za Rusiju. A Rusija je daleko. Veliki mesijanski eksperiment mogao se obožavati, bez potrebe da se u njemu i živi...

 

---