TAMO
GDE LOZE PLAČU MLXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
4. april 1977 : 12,30–14,00
Sendviči. Snimao s ploče Šostakovičevu „Symphony N 11,
G minor“, (Moskovski filharmonijski orkestar pod upravom Kirila Kondrašina.)
Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može
razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz
interesa.
Svaki je pokret u neprilici kad valja da se nosi sa
svojom prošlošću. Kakva da je, prošlost neke ideje, stvarna je. S budućnošću se nema neprilika. Budućnost
je uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)
Problem su dželati istorije; žrtve su stvar
statistike. Distinkcija se, kanda, oseća i u umetnosti. Ako je reč o ozbiljnom
delu, dželati su i teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i
same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za
pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone
okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na
naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo. U uspelim likovima
krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama žrtve su zato uvek
ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za
ubijanjem toliko prirodan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav
otpor, pa da je i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo
izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje
verujemo da nikad ne može postati i naše?...
Postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na
strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno
raspoređena...
Tzv. mali ljudi u literaturi imaju već samim sobom prednost. Čim lik
budi saučešće, treba prema njemu biti oprezan – ne
odbojan, tek rezervisan – sve dok se ne uverimo da je njegova moć izazivanja
osećanja estetičke prirode, da potiče od pisca, a ne od popularizovanih
svojstava samog lika, da je ono što nas osvaja, pridobija, razoružava,
umetnička forma, a ne životna sadržina. (Da je životna sadržina s kojom se
svakodnevno suočavamo primila ovde specifičnu i neponovljivu umetničku formu.)
Literatura pisca ( ) je čista formulacija iskustva,
gde sam se ja prinuđen baviti razvijanjem odnosa koji će do formulacije tek
dovesti. Nikakvo poređenje nije moguće između dela koje je zaključak nepoznatog logičkog i psihološkog procesa, i onog u kome je delo
upravo taj
proces...
No comments:
Post a Comment