TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

4. april 1977 : 12,30–14,00

Sendviči. Snimao s ploče Šostakovičevu „Symphony N 11, G minor“, (Moskovski filharmonijski orkestar pod upravom Kirila Kondrašina.)

Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa.

Svaki je pokret u neprilici kad valja da se nosi sa svojom prošlošću. Kakva da je, prošlost neke ideje, stvarna je. S budućnošću se nema neprilika. Budućnost je uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)

Problem su dželati istorije; žrtve su stvar statistike. Distinkcija se, kanda, oseća i u umetnosti. Ako je reč o ozbiljnom delu, dželati su i teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo. U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko prirodan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da je i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?...

Postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena...

Tzv. mali ljudi u literaturi imaju već samim sobom prednost. Čim lik budi saučešće, treba prema njemu biti oprezan – ne odbojan, tek rezervisan – sve dok se ne uverimo da je njegova moć izazivanja osećanja estetičke prirode, da potiče od pisca, a ne od popularizovanih svojstava samog lika, da je ono što nas osvaja, pridobija, razoružava, umetnička forma, a ne životna sadržina. (Da je životna sadržina s kojom se svakodnevno suočavamo primila ovde specifičnu i neponovljivu umetničku formu.)

Literatura pisca ( ) je čista formulacija iskustva, gde sam se ja prinuđen baviti razvijanjem odnosa koji će do formulacije tek dovesti. Nikakvo poređenje nije moguće između dela koje je zaključak nepoznatog logičkog i psihološkog procesa, i onog u kome je delo upravo taj proces...

 

---