MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XV deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XV deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI (III nastavak)

(MITA O UMETNOSTI)

Sad bi, naravno, valjalo reći šta je njena urođena priroda, šta primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a bojim se i malo ko drugi – na tu temu nemam šta da kažem. Osim da ponovim šta trenutno mislim da je funkcija moje:

kroz nju saznajem i to saznanje u književnom kodu saopštavam.

*

Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za mene, osim pod prinudom, „književni život“ nikad nije imao ikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje  kao i svako drugo.

Distinkcija je važna naročito kada je reč o „slobodi stvaralaštva“, temi dana, evo već nekoliko desetina godina, šta kažem, evo već nekoliko hiljada godina. Lično držim da ona ne može, i ne sme biti veća od svih drugih, koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u ovoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac, ne sme imati veću, mada može imati ponešto drukčiju slobodu od one što je imaju kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda, plaćena nekim ropstvom, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom ljudskih i građanskih sloboda, a ove slobode osnovnim uslovom za one umetničke.

Takođe, sloboda koju izražavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi s merom slobode u društvu, jer meru slobode u njima određujem ja, kao što moju meru slobode kao građanina određuje društvo ili bi bilo bolje reći da ona proizilazi iz sukoba te propisane mere i one koju mi zajednički nalažu moja savest i moje saznanje sveta.

Ako književnost, sasvim uslovno i netačno, uostalom, (samo to retko ko priznaje), uporedimo sa ogledalom, onda je društvo – Kaliban.

I sad šta će reći Kaliban kad se vidi u tom ogledalu?

Budući da je svako društvo mereno čak i svojim idealima, pogotovu tuđim, nedovršeno ili nesavršeno, kao što je Kaliban tek upola čovek, on ne može biti oduševljen svojim likom onako kako je oduševljen njegovom predstavom u mašti. Verovatno će poneko ogledalo biti razbijeno. Ponekad zajedno s majstorom.

(Doći će dan kada ćemo se toga nerado sećati. Sve zavisi od toga kako se tada budemo držali. Ako se stidimo, opraćemo se. Ako verujemo da smo u pravu bili, ponovićemo se. Onemogućavaćemo da se o tome piše ili govori. Tvrdićemo da se to nije ni dogodilo kako se priča da se dogodilo, a ponašati kao da se uopšte nije dogodilo. Možda ćemo se najposle ubediti da nije. Jer „ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“.)

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIV deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIV deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI (II nastavak)

(MITA O UMETNOSTI)

U istini ravnodušna književnost ne postoji, osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj se reč angažovala na pogrešnoj strani, ili nedovoljno na strani koju smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima, činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička, već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička, pa i biološka. Moja je književnost samo otisak moje predstave sveta, pa time i mog odnosa prema njemu, i angažmana u njemu.

Moje izražavanje ne može biti univerzalnije, ni istinitije od mog mišljenja. (Naprotiv. Reči jedva da nešto izražavaju od onog što mislimo, naše misli jedva nešto od onog što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onog što živimo.) Ne verujem, kao što tvrdi Engels, da je Balzak, uprkos sebi i svom legitimizmu, bio objektivni slikar svog doba. Bio je to upravo zahvaljujući sebi. Književnost može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona, često nespretno, simulira rešenja koja pripadaju religijama, filosofijama ili društvenim doktrinama.

Međutim, kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava egzistencijalne probleme života i smrti, to je isto kao kad bismo odbacili kašiku jer smo razočarano ustanovili da se njome, doduše jede, ali da ona sama, kašika, nikoga ne može nahraniti.

Društvene doktrine u asocijacijama ljudi – a pomalo i u vojsci i policiji – imaju instrumente kojima popravljaju svet. Oruđe morala je zakon predrasuda, vera, običaja, tradicija, u svim kombinacijama, ponekad čak navika ili kukavičluka.

A književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je: odgovaraju li čemu te reči?

I ma kakav odgovor pisac tim nepouzdanim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja: izražavanjem ličnog odnosa prema datoj stvarnosti. Bilo bi razume se, udobno poverovati kako život i umetnost stoje prema realnosti kao što dva različita jezika istog korena stoje prema nekom od njenih pojmova.

Odnos je, nažalost, drukčiji i više liči građenju dva naporedna, prividno slična, ali stvarno različita, u drugim dimenzijama postojeća sveta, Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njeno onomatopejsko podražavanje, već izražavanja jednog odnosa, u najvećoj meri ličnog, ako ne i proizvoljnog, pa i neprimenljivog izvan nadstvarnosti samog dela.

Tu negde, verovatno, leže i prirodne granice književnosti i nesporazumi povodom one koja ih prelazi i one koja odbija da ih pređe.

Upustimo se, najzad opet, i po običaju, u jednu malu protivrečnost, ako ništa drugo ono da još jednom ilustrujemo raniju tvrdnju kako je pametnije verovati knjigama nego njihovim piscima, ali s potajnom nadom da je ona ipak prividna.

Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja s bogovima, premda nas je istorija svojim uzastopnim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te od Umetnosti Otkrivača Velova Umetnosti, Ispitivača, Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta nije stvaralački uticala. Hoću samo da kažem da, ako postoji, taj uticaj nije više njena primarna funkcija. Primeri su vezani mahom za opsesivne situacije u kojima, blagodareći kodiranom jeziku, umetnost može ponekad izreći i ono što se normalnim ne može ili ne sme, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu ili smeju reći i normalnim.

U drugom slučaju, ona automatski prestaje da bude umetnost. U  prvom takvog automatizmu nema. Sve zavisi od dara, savesti i situacije. Ali bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovakvog angažmana. I to bez obzira, takođe, na posledice po samu umetnost – u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbinu književnosti nije ni najveća, ni najpresudnija – ona tada ne vrši svoju, već tuđu, usudio bih se reći najamničku funkciju. Od tvorca postaje medijator, od proroka – misionar, od mađioničara, čarobnjak, maga – medijum. Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasila je svoju dušu, opravdala privremeni gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIII deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI (nastavak)

(MITA O UMETNOSTI)

U antropološkoj ravni pitanje glasi: šta književnost može učiniti u pogledu zla u čoveku, (jer izvan njega zlo ne postoji), a kad se pitanje ovako postavi, to je kao da se pita šta ona u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte, treba nešto da učini, kraj toliko pozvanijih načina za poboljšanje ljudske situacije, i najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.

Negde unutar tih dilema, između mišljenja da se književnošću ništa ne može postići, i uverenja da se nešto ipak može pokušati, kreće se moja književna praksa.

Na angažovanu literaturu nikad nisam gledao sa odvratnošću estetičkih puritanaca – i sada se divim izvesnim angažmanima, čak i ako oni, kao kod Sartra i Solženjicina, umanjuju umetničku vrednost dela – ali isto tako nisam nalazio ništa rđavo u odbijanju izvesnih pisaca da svoje knjige angažuju i za šta drugo osim za njih same i njihove vizije.

(Takvo razumevanje, međutim, nemamo prema piscu kao čoveku i građaninu. Dobre knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca od života njegovog društva, nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke misli nisu oslobodile Sokrata dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se kao ratnik bori za Atinu, čiji će ga demos ubiti.)

Trudio sam se kao Jonesko, samo da se izražavam, nadajući se da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit, gotovo  bih rekao umetnički nelegalan način: kao tužilac koji bi već svojim pristupnim govorom kaznu izricao.

Naravno, nikad nisam uobražavaju da to na nekoga može uticati. Iskreno bih se iznenadio, pa pomalo i užasnuo ako bi mi se, ma na kome primeru, taj uticaj dokazao, (a da nije reč o piscu, jer držim da pisci utiču isključivo jedan na drugog, a da su na sve ostale ljude i njihove živote bez stvarnog uticaja).

Uticaj umetnosti, ako ga ima u vidu koji zaslužuje pažnju, u najmanju ruku je neizračunljiv i nepredvidiv. Umetnost ne menja naše predstave o svetu nego ih samo potvrđuje. Utiče ako se slažemo sa njenim zaključcima, a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.

Ali uprkos tome što istrajno ne verujem u bilo kakvu moć literature, njenu sposobnost da utiče, menja, popravlja, u jednom svetu inherentne žudnje za moći, izgledalo bi mi neprirodno da ona nema i tih ambicija.

 

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI

(MITA O UMETNOSTI)

Postavlja se, dakle, pitanje smisla književnosti, pa i književnog poziva.

Ako je stvarnost privid, privid je i njena umetnost. Književnost dakle ima smisla, koliko ga ima i svet kojim se bavi. Ako taj svet nema smisla, ne može ga imati ni njegova umetnost. Ako ga ima, mi ga ne znamo, pa mu umetnost ne može služiti, i opet je besmislena. Besmislena je, dakle, u svakom slučaju.

Ali, to je paradoks koji se odnosi na njeno ontološko značenje. Vratimo se antropološkom, jer, čak i da svet u celini nema nikakvog smisla, iz toga ne sledi nužno da ga i čovek u njemu nema nikakvog. A onda moramo bar po logičkoj analogiji priznati i neki smisao umetnost, čak i da ga sam čovek nema.

Drugim rečima je to pitanje ima li smisla točkić neke besmislene mašine?

I ima i nema.

Ima, jer bez njega mašina ne bi funkcionisala. Nema, jer to funkcionisanje nema smisla. (Kao ni perpetum mobile, koji ništa do sebe ne pokreće.)

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo, Copyright © Borislav Pekić

V RAZARANJE MORALA

(MITA O SLOBODI VOLJE)

Stvari idu rđavo.

Hoćemo li se u njih umešati, čak iako znamo da su naše snage skromne, naš uticaj nikakav, a naše ideje o svetu nepouzdane koliko i one kojima se odupiremo, jer ih ili ne dokazuje ništa do naše vere?

Ukoliko verujemo u slobodu ljudske volje, biće to moralno pitanje; ukoliko je ne priznajemo, stvar neke druge konvencije, od kojih je sudbina uvek najudobnija.

Pošto ja u slobodu volje verujem, premda je ničim ne mogu dokazati, (osim pokušajima da i mit o njoj razorim, po načelu da će se, ako postoji, održati, ako ne postoji, raspasti), ja u svojim knjigama moram govoriti i o moralnoj stvarnosti ljudskog života, uzdržavajući se da joj sudim.

Usudio bih se reći da, ako o moralu ne bih mogao govoriti, ne vidim o čemu bih uopšte govorio, odnosno o čemu bi, s ljudskom stajališta, bilo vredno govoriti. Pri čemu, razume se, mislim na moral u jednom širem smislu, možda i najširem: kao sumi uticaja našeg života na tuđe u okviru alternative dobro- zlo.

Bavim se, dakle, moralom, kao što se bavim i svim drugim uslovima naše egzistencije koji od sveta čine ono što on jeste, ili što još može postati.

Daću za te potencijalne pravce našeg „napretka“ samo jedan primer iz samo jedne oblasti.

U „mračno doba“, rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom njegovog oslobođenja – ali ga, barem, niko nije ubeđivao da je slobodan i da je najslobodniji upravo onda kada je u najvećem ropstvu, a danas od tih shvatanja žive i tzv. Humanističke doktrine. S druge strane, upravo u zagrljaj ovakvih doktrina, srlja prosečna građanska svest, kojoj vrlo malo treba pa da, iz večne žudnje za važenjem i moći, uz potporu gregarskog instinkta, razvije totalitaristički pogled na svet, pripravan da pojmi i dopusti ikakvo drugo stanovište osim svog.

Hitler je širom ondašnje Nemačke imao bezbroj, samo silom spoljnih okolnosti beznačajnih, kopija. Lokalni Fűhreri slobodno su cvetali Novim poretkom. Ti ljudi nisu bili ludi. Formirani na uzvišenim tradicijama  humanizma oni su ga samo na osoben način shvatali, ako su ga shvatali, pa ih možemo nazvati nosiocima „nove svesti“, ako ga nisu samo zloupotrebljavali, pa ih moramo uvrstati u većinu amoralnih kolaboranata te svesti.

Kao što ljudi nisu bili – već takođe tvorci „nove ljudskosti“ – oni koji su milione u Sovjetskom savezu slali u progonstvo, logore i smrt, ili oni koji su podrškom odobravanjem ili saradnjom to omogućavali, ili, još dalje da idemo, nikome ne praštajući zablude, premda ih shvatajući, oni koji su širom sveta, mudri i sposobni u svojim strukama, pozdravljali ovaj epski masakr kao utemeljenje nove Zlatne ere.

Zato se, ako ostanemo samo u ovom polju, moramo opirati ako želimo da preživimo, i ne samo da preživimo, nego i da životu vratimo njegov smisao. Moramo sve te vampire pogrešnih orijentacija upokojiti. A za to nije dovoljno preuzimanje neke nove egzistencije, pa ma ona odgovarala našem pravom humanističkom biću – ako je ono takvo, zašta baš i nema mnogo izgleda – niti ritualno uništenje vampira izlaganjem krvnih žila nekom drugom, već stvarno, unutrašnje, definitivno egzorciranje njegovog nečistog duha iz naše svesti i naše istorije.

Moje reči, ako već knjige ne mogu – jer one, ograničene estetičkim zahtevima, posvećene drugim svrhama, nemaju moju slobodu volje i akcije – upućene su svima onima koji se sa svojim vampirom još nisu suočili, niti se našli pred neizbežnim pitanjem – kako ga upokojiti; naročito onima među njima koji drže da ih humanističko mišljenje i vaspitanje, samo po sebi, bez permanentnog otpora vlastitoj dehumanizaciji, (koja se najpre odigrava u njima, a potom izlazi na trgove i ulice), bez znatnih ličnih žrtava i odricanja, čuva od toga da jednog dana druge ljude spaljuju u ime svojih ideala. Pa i najplemenitijih, kad smo već kod toga.

Nikakve spoljne okolnosti ne mogu biti naš alibi. One mogu, ali ne moraju uticati na našu sposobnost opredeljenja, na naš – samoizbor. Neprestano se, čak i u ovom svetu pada, susrećemo sa primerima žrtvovanja sopstvene sreće, egzistencije, pa i života nečemu što će se, iz ovog ili onog razloga, smatrati vrednijim od sreće i od egzistencije i od života. (I tu se može i početi i završiti sa razaranje „slobode volje“, jer ona ima samo unutarnji značaj, a spoljnim vladaju posledice, koje se, ako su dobre, ne tiče jesu li nastale prinudom okolnosti , sudbinom ili slobodnim izborom.)

U protivnom bismo došli u poziciju da samoizbor praktično dopuštamo jedino Kaligulama, ljudima moći. Čovekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj zavisnosti – premda mogu u vezi biti - sa količinom moći i mogućnosti kojom se za biranje raspolaže, već isključivo sa ličnošću, u svakom datom trenutku. Odgovornost je u spoznaji značenja izbora, ne u njegovoj mogućnosti. Ko spozna važnost izbora, umeće i da bira.

Piscu, nažalost, nije dano da sledi čoveka u sebi. U prvom redu, on mora u dubljem smislu biti istinit, a moralan koliko mu svet njegove književne realnosti dopušta.

Zahtevati moralno ponašanje od svojih junaka znači lagati o njima. Izdati osnovnu funkciju književnosti . ako postoji kao svesna funkcija, a ne automatska prinuda – praviti veštačke i lažne modele da bi se njima prepravljao onaj prirodni i istinit. Jedino što možemo jeste da od njih ništa ne zahtevamo, nego da se što više približimo viziji stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo inače ono bilo. Možemo možda da što dalje pomerimo granice poimanja sveta kakav jeste, odnosno kakvim nam se čini.

Zato ne smemo – a time nam je oduzeto jedno značajno zadovoljstvo – da mrzimo ili preziremo junake naših knjiga, čak i kada bi oni, da u našem životu borave, bili sušta čudovišta. Parentetički kazano, ako bih uzeo da opisujem Heinricha Himlera, ja ga ne smem mrzeti – inače ga ne bih umeo opisati – niti smem prema njemu, dok ga oživljavam, osećati ono što osećam prema uspomeni na stvarnog Reichsfűhrera.

A suditi pisac može samo sebi.

Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.

A ova misao daje dovoljno povoda da se pređe na iduću temu, u kojoj ćemo se baviti svrhom, funkcijom, uticajem i mogućnostima književnosti, kao i razaranjem mitova koji u njoj i oko nje postoje.

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI X deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI X deo, Copyright © Borislav Pekić

IV RAZARANJE MEMORIJE (nastavak)

(MITA O SEBI)

Baveći se građanskom klasom, pored ostalog i zbog toga što niko drugi nije hteo, imao sam utisak da se bavim nekim fantomom, nekom ličnom halucinacijom bez sadržine, jer je svuda oko mene vladalo mišljenje, što su ga i mnogi građani delili, da mi i nismo imali građansku klasu u srednjeevropskom i zapadnoevropskom smislu, da je ona, ako je i u svom rudimentarnom obliku postojala, manje bila definisana društvena formacija s jasnim, i, dakako, nazadnim klasnim interesima, a više nekakva slučajna banda dobro stojećih građana, mafija za brzo orobiti i još brže uteći, u svakom slučaju, ako je i postojala, ako je i kako tako, balkanski nekompetentno, obavljala svoju izrabljivačku, „nenarodnu“ funkciju, bila, u stvari, skorojevićka, malograđanska, prazilučka, ukratko – ništavna.

(Izuzetak, jedan jedini, činili su Gospoda Glembajevi, ali da bi se sa njima upoznao, čak i pre rata, čovek je morao ići u pozorište, a uz to je agramerski krug više buržoazije bio hrvatski, a ne srpski.) Ovakav nazor vladao je i još vlada naročito u pogledu nekih opštih standarda mišljenja i delovanja našeg građanstva, koji moraju postojati da bi se na bazi zajedničkih interesa, nešto kao klasa uopšte formiralo.

Bez obzira što se moje lično iskustvo tome sudu protivilo, bez obzira što se tome – kako ćemo ubrzo videti – protivila i logika, zaključio sam da možda ta građanska klasa uistinu nije postojala, da je to neka moja Yoknapatapha, zemlja džinova iz bajke na dubokom Jugu mojih dečačkih preuveličavanja. Ali, s druge strane, zbunjivali su me opisi titanskih napora da se ona razvlasti i stvari dovedu u humani red. Ispadalo je da je buržoaziju izmislio proletarijat, ili, u njegovo ime, nekoliko desetaka otresetijih studenata, iz nekog naprednijeg učitelja ili bankarskog nameštenika, koji su poznavali Marxa, i to samo zato da bi radnička klasa imala šta pobeđivati, da bi istorijska nužnost, najzad i na našem zaostalom tlu trijumfovala.

 A kad se to srećno, (kako za koga, naravno) obavilo, da je iščezla, ne samo u onom logičkom, tekućem smislu, u smislu nečega što vene kad se iščupa iz hranljive zemlje, već i u istorijskom, da je, zapravo, iščezla unatrag. Ne samo da više ne postoji, što bih još i mogao razumeti, nego i da nikad nije ni postojala. Osim možda 1521, kada su po osvajanju Beograda, po naredbi Sulejmana Veličanstvenog svi srpski građani preseljeni u okolinu Carigrada, a mi propustili šansu da četiri stotine godina kasnije pružimo pobedonosnom proletarijatu priliku za jednu stvarnu revoluciju.

Nisam se mirio s takvim orwellovskim postupkom i u nekim od svojih knjiga bavio sam se građanskom klasom iz jednog ličnog i jednog opšteg razloga. Lični je bio u tome što mi iz mog detinjstva nisu dolazili nikakvi mirisi praziluka, opšti – što mi je bilo jasno da je samo ona mogla stvoriti uslove za revoluciju, u kojoj je tako lako (odnosno teško, zavisi od potrebe) bila pobeđena. Bavio sam se njome da vidim, ako je postojala, u čemu je to bila tako presudno deficitarna, jer je to tumačilo moju personalnu sudbinu.

A onda dolazi do izvesnog duhovnog preokreta, promene unutrašnje perspektive. Čili interes za istoriju i sociologiju, pa i psihologiju, a ustupa mesto obnovljenom interesu za filosofiju i novom za antropologiju. Ne zanima me više samo čovek kao karakter, nastanak, razvoj i dileme psihološkog, društvenog, moralnog, duhovnog čoveka, ali uvek ovog ili onog, već Čovek uopšte, kao vrsta, antropološki čovek i njegova sudbina.

Odgovornost građanske klase za istoriju postaje najednom više antropološka nego sociološkomoralna premisa. Jer ako kao ključne osobine građanskog duha, uzmemo individualizam, racionalnost i smisao za posedovanje, onda je prava odgovornost građana u tome što – zahvaljujući paradoksalno upravo svojim vrlinama: preduzimljivosti, inventivnosti, pragmatizmu, takmičarskom duhu, individualizmu i posesivnosti – finalizira, više od svih drugih društvenih formacija, onu naopaku alternativu naše civilizacije, onu materijalističku suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost. (Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su, u međuvremenu, ispod redengota građanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne pretpostavke građanske ideologiju.)

Zahvaljujući Berđajevu, Kierkegardu, Heidegeru, Nietzcheu, Spengleru i modernoj antropologiji – a ne Marxu, Adamu Smithu ili Weberu – dobio sam sliku čoveka kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom smera u zoru civilizacije, dok je, još zbunjen i unezveren, privikavao oči na široku perspektivu uspravnog hoda. Dobio sam ideju o nužnoj otuđenosti vrste, iz koje proizilaze i sve pojedinačne otuđenosti i nesreće, uključujući i nerazumevanje i neprihvatanje smrti. Dobio sam ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života sve do njegovog totalnog umrtvljenja, na isti način na koji će ovaj ciklus kosmosa biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

Utvarno mi se čak i prvi točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, kojim se utemeljuje naše ropstvo materiji. Točak se, u međuvremenu, a i mi na njemu, dokotrljao do atomske bombe. A ja do tema Besnila, 1999 i Atlantisa, kraja ovog stava i otvaranja pitanja – morala.

 

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo, Copyright © Borislav Pekić

IV RAZARANJE MEMORIJE

(MITA O SEBI)

Ima, međutim, ta moja „umetnost“ i jednu personalnu, takorekuć privatnu svrhu, proizišlu iz unutrašnje prinude dobrovoljno preuzete griže savesti, potrebe za krivicom i potrebe za izuzećem od nje, za slobodama nezavisnosti blagoslovenih duhom, žudnje za spoznajom vlastitih koordinata i iskušenja nade da se te koordinate već i samom spoznajom mogu preinačiti, pa zajedno s njima izmaći sudbini, koja je nevidljivim nitima neminovnosti s licem slučaja, još u početku vremena, povukla ceo Koordinatni sistem postojanja, i mene predvidela u jednom od svojih mitskih ukrštanja mogućnosti; ima, velim, u svemu tome i mog vlastitog razaranja, mog samorazaranja, uništenja u sebi mita o sebi, pored destrukcije mita ljudskog napretka, njegove istorije, njegove civilizacije, njegovog, na hiljadama godina stranputice, stečenog humaniteta, cele te moje opsesivne mitomahije, o kojoj, s toliko pažnje, dubine, kritičke analitičnost i antropološke sintetičnosti, u ovoj knjizi, piše autor predgovora, Nikola Milošević.

Po svom socijalnom poreklu, ja pripadam građanstvu, (sada razvlašćenom), po duhovnom – njegovoj humanističkoj i racionalističkoj tradiciji, (sada već temeljno kompromitovanoj), po rasnom, eksplozivnom bućkurišu slavenskolatinske krvi, (i sada uveliko ustajaloj), a po onom duševnom – vlastitom izboru, (sada negde u tajnama ili pseudotajnama Istoka).

Sa duševnim poreklom spaja me moje nastojanje da mu se približim, sa rasnim moj temperamenat, sa duhovnim moje odbijanje da ga prihvatim, a sa socijalnim spajaju me moje uspomene i trud da im nađem neki plausibilniji realitet od onog što ga garantuje moja nostalgija.

Između ostalih i moja nostalgija za detinjstvom, premda se njim ni u jednoj knjizi ne bavim.

Niste za život ni pripremljeni, ali za uzvrat imate te uspomene, od kojih, ako ste štedljivi, a ponekad i neizbirljivi, do kraja života možete živeti u udobnoj duhovnoj izolaciji; imali ste izvesnu nevinost – stvarnu, i ako pod okriljem laži – znali ste za bezbednost kojoj želite da se vratite, premda u tome nikad ne uspevate; dobili ste uzor do kojeg više nikada ne dopirete, ali koji vam pomaže da se moralno orijentišete i podnesete iskušenja koja bi vas bez tog uzora uništila ili izopačila. Nevinost ste, dabome, izgubili, ali znate u čemu se ona sastoji; sreće je nestalo, ali ste je iskusili; sigurnosti više nemate, ali znate šta znači imati je. A to vam niko ne može oduzeti; u tome je vrednost srećnog detinjstva, i u tome moja nostalgija za njim.

No nevolja je u tome što se ono poklapa sa onim što se danas, više somnabulo nego istoriografski, naziva periodom monarhofašističke diktature između Tridesetih i Četrdesetih. Za mene su te godine u onom dobrom smislu bile „lude“, a za druge bile su samo ludačke, (kao što su za mene neke godine kasnije bile ludačke, a za druge, najčešće druge i iz prvog primera, u lepom smislu „lude“.) Koliko je moja vizija tih godina u skladu sa tzv. stvarnošću, mene kao čoveka uopšte ne mora zanimati. Ali kao pisca mora, jer ja nisam samo instrument svoje memorije, nego i posrednik tuđe, oruđe jednog šireg ljudskog iskustva. Očigledno je da moja slika ne može odgovarati onoj koju od bivše Jugoslavije ima neko koji je sa njom imao mahom neprilike.

U svojim Dnevnicima, takođe očigledno, ja imam prava da te uspomene evociram kao da tuđih neprilika nema, da ih evociram sasvim nezavisno od neke „stvarne“ stvarnosti tog vremena. Ali onog momenta kad te uspomene postanu literarna građa, automatski postaju i analitičke, i komentatorske, i ambivalentne, u njih ulaze tuđe realnosti, tuđe uspomene, tuđa osećanja, ja postajem transmisija neke ukupne memorije i njene realnosti. Te se stvarnosti ukrštaju ili sukobljavaju, odbijaju ili sjedinjuju, i u njihovom se alhemičnom mešanju dobija prastvarnost minulog vremena. Ne tip, ni formula, nego nešto što je u dodiru sa arhetipskim konceptom.

U tom procesu moja se nostalgija razara, a moje lepe uspomene odlaze među sve ostale gadosti života.

Jer, prošlost se ne sme zloupotrebljavati za pokriće tekućih potreba. Belu od Crne magije deli odbijanje prve dve da se onostranim silama koristi u zemaljske svrhe. Crna ih magija stavlja u svoju službu. Ali se cena na kraju uvek plati.

Ja tu cenu nisam hteo da platim.

I stoga sam svoju nostalgiju učinio analitičkom. Pod njom podrazumevam ne samo naročiti odnos prema uspomenama, već i izvesnu protivrečnost između sećanja i njegovog poimanja, u prvom redu sećanje kao prustovsku restauraciju duha minulog doba, pod kontrolom svih ostalih izvora. Analitički momenat je ovde razarajuća protivteža stvaralačkom procesu subjektivnog memoriranja: u traganju za svojim izgubljenim vremenom, vi vaskrsavate sliku jednog doba, ali ga novim okom, uvišestručenim vidom, istovremeno i razarate, jer u rezultat unosite i diskrepancije između svog sećanja i jedne verovatnije stvarnosti. Diskrepanciju koju vi zbog godina ali i privilegovanih uslova života, niste bili kadri tada da zapazite ili da razumete, ili ako ste čak sve to i mogli, ona vas se prosto nije ticala.

Središna tema ove analitičke nostalgije je srpska građanska klasa, jedan umetnički povod, dakle, kome prilike u najmanju ruku nisu naklonjene, jer vlajuća ideologija proleterske diktature, osim ako reč nije o totalnoj kritici, gleda na njega sa podozrenjem, a opšti pseudo-antikonvencionalni duh intelektualne elite udružen sa pseudo-pobunom mladosti, opet, vidi u njemu izumrle dinosauruse, kojima se, s ljudskog stanovišta, nije vredno baviti. (Građanska klasa, građanski kultovi, građanske konvencije, građanski standardi, čak i ako se svode na eksploatatorski profit, individualistički interes ili moralnu hipokriziju, nisu vredni opisivanja, već samo demonstrativnog zapišavanja.)

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VIII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VIII deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE (novi nastavak)

(MITA O NAPRETKU)

Pogledajte jednu od motornih ljudskih žudnji: volju za posedom – blaga, moći, uspeha, ljudi. Jer posed ima prirodnu težnju da ekonomiše, i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, što leže duboko u oblasti moralnog i duhovnog. Posed, ma kakav bio, najopasniji je ali i najrašireniji oblik našeg ropstva stvarima. Posed je „crna rupa“, u kojoj se naši životi umrtvljuju u večnu nepokretnost. Njegovo kopile – san o efikasnosti – nas već stolećima narkotizira, tamo gde mislimo da nas pokreće, jer to je samo lepše sanjani san o razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji, u čijem su procesu ljudi tek nužno zlo.

Unutar ciklično shvaćenog statičnog vremena, unutar nepromenljivog nacrta, menja se istorijski dekor, ređaju se datumi „napretka“ od paleolitske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru narodi, kulture, civilizacije, odmiču, primiču, kolebaju se prostorne granice humaniteta, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja drugu, a da se ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz koga smo rođeni i ništavilom kome smo upućeni, suštinski ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada sizisofski princip totalnog besmisla, zaborava, izjednačenja svega u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti.

Ovakav nihilistički pesimizam, razume se, niti sme, niti može da ima ikakvog uticaja na ljude, te će se oni ponašati kao da su večni, (a neki će u to i poverovati) u svakom slučaju da su večni snovi njihove besmislene argonautike.

A svetu nije potreban san, nego buđenje.

Svetu je potrebna duhovna revolucija, koja će do neprepoznatljivosti izmeniti sve fundamentalne pretpostavke Vrste i njenog života, u političkim, socijalnim, ekonomskim i pseudoduhovnim preokretima prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti jedne pogrešne orijentacije, usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, našu ljudskost i našu sudbinu.

A sve dok to ne bude, ako ikad bude – u šta intenzivno sumnjam – sve dok ne budem siguran da se i u nekom drugom dobu, i na nekim drugim planetama, u svrhu međusobnog ubeđivanja i prosvećivanja nećemo potapati u fekalije, ne mogu verovati u smisao našeg puta zvezdama.

Ne mogu verovati ni u umetnost.

Mogu je samo pisati u nadi da je ona u tom sveopštem napretku prema Armagedonu – jedan korak natrag.

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VII deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE (II nastavak)

(MITA O NAPRETKU)

Pogledajte jednu od motornih ljudskih žudnji: volju za posedom – blaga, moći, uspeha, ljudi. Jer posed ima prirodnu težnju da ekonomiše, i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, što leže duboko u oblasti moralnog i duhovnog. Posed, ma kakav bio, najopasniji je ali i najrašireniji oblik našeg ropstva stvarima. Posed je „crna rupa“, u kojoj se naši životi umrtvljuju u večnu nepokretnost. Njegovo kopile – san o efikasnosti – nas već stolećima narkotizira, tamo gde mislimo da nas pokreće, jer to je samo lepše sanjani san o razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji, u čijem su procesu ljudi tek nužno zlo.

Unutar ciklično shvaćenog statičnog vremena, unutar nepromenljivog nacrta, menja se istorijski dekor, ređaju se datumi „napretka“ od paleolitske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru narodi, kulture, civilizacije, odmiču, primiču, kolebaju se prostorne granice humaniteta, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja drugu, a da se ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz koga smo rođeni i ništavilom kome smo upućeni, suštinski ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada sizisofski princip totalnog besmisla, zaborava, izjednačenja svega u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti.

Ovakav nihilistički pesimizam, razume se, niti sme, niti može da ima ikakvog uticaja na ljude, te će se oni ponašati kao da su večni, (a neki će u to i poverovati) u svakom slučaju da su večni snovi njihove besmislene argonautike.

A svetu nije potreban san, nego buđenje.

Svetu je potrebna duhovna revolucija, koja će do neprepoznatljivosti izmeniti sve fundamentalne pretpostavke Vrste i njenog života, u političkim, socijalnim, ekonomskim i pseudoduhovnim preokretima prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti jedne pogrešne orijentacije, usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, našu ljudskost i našu sudbinu.

A sve dok to ne bude, ako ikad bude – u šta intenzivno sumnjam – sve dok ne budem siguran da se i u nekom drugom dobu, i na nekim drugim planetama, u svrhu međusobnog ubeđivanja i prosvećivanja nećemo potapati u fekalije, ne mogu verovati u smisao našeg puta zvezdama.

Ne mogu verovati ni u umetnost.

Mogu je samo pisati u nadi da je ona u tom sveopštem napretku prema Armagedonu – jedan korak natrag.

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VI deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VI deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE (nastavak)

(MITA O NAPRETKU)

Pogledajte samo svoju istoriju. Zar vam ijedna duševna klinika može pružiti tako biran prizor sumanutosti? U takvim varijetetima i s tako profilisanim kliničkim slikama duševne regresije i manijačke progresije?

Svet je danas u toku paranoidne tehnološke revolucije, neuporedivo presudnije od industrijske, a pogotovu religioznih. Koncept budućnosti približio se najjezivijim morama mašte. Započeta je debata o tome koliko se moralno i pravno legitimno, smeju produžiti laboratorijski eksperimenti sa in vitro proizvedenim ljudskim fetusom.

Nalazim, uostalom, to prirodnim. Mi u svojoj nesrećnoj istoriji varvarski eksperimentišemo i društveno i moralno i psihološki, pa i fizički sa čovekom u svakom njegovom dobu. Zašto bi mu fetus poštedeli? A ako to implicira definiciju ljudskosti, pitanje kad postajemo ljudi, a kad smo još samo tvari, i da li samo mozak određuje našu čovečnost, pa time i zaštitu od eksperimentalne smrti, mi smo svojom istorijom na to već odavno odgovorili. Po njoj sudeći mi nikad ljudi i nismo postali – da bi nas od eksperimentalne smrti valjalo zaštiti – nikad postigli ni onaj status što ga imaju životinje po našim zoološkim vrtovima.

U međuvremenu širom su otvoreni putevi veštačkoj inteligenciji, za koju se drži da će našu osloboditi dosadnih automatizama, ali se previđa da je može osloboditi i slobode, možda jedinog automatizma od kojeg zavisi naša ljudskost. Vizija androidskog sveta postala je jedina nada čoveka koji je izneverio vlastiti. Moralnoj zagađenosti naše istorije, priključuje se sada i akutna kontaminacija životne sredine. Uništenje prirode postalo je javnim uslovom našeg napretka. Ali i to je normalno.

Kada sebe ne štitimo, zašto bi očuvali išta drugo? Jer danas godine 1984, na pragu Zlatnog doba Vodolije, vrši se u 98 zemalja, članica Ujedinjenih nacija, najgnusnija tortura nad ljudima. Sve su konvencije o ljudskim pravima, u međuvremenu, uredno potpisane. One, doduše, imaju klauzulu o tzv. Standardnom minimumu, preko kojeg se ljudi ne smeju maltretirati, ali do kojeg se, očevidno, s njima može raditi šta se hoće. I sada sve zavisi od toga kakav je gde taj Standardni minimum. U Kamerunu je, na primer, potapanje ljudi u govna, a ponegde i električni kolac.

Pogledajte ovu civilizaciju koja počiva na smrti, a izbegava da je shvati. Koja pretpostavlja da je jednovremeno razume kao nešto konačno, ali i nešto nam obezbeđuje beskonačnost (bilo u kom vidu); strahuje od nje, a proizvodi je; pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može; ište od nje smisao, a poriče joj ga. (Umerenost samo izražava ovu dihotomiju, ovu dvomisao – dvojeverje.)

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE

(MITA O NAPRETKU)

Kakvo je ono, kakvo je to lice, šta je to što smo napravili od kako smo od Prometeja naučili da pravimo vatru, a od Kaina, kako se ubija čovek, od kada smo žudnju za saznanjem spojili sa žudnjom za moći u mit o napretku i zločin njegove istorije?

Stari je dr Džonson jednom ovako opisao Škotsku: „Najbolje što se za Skotsku može reći jeste da je nju Bog stvorio sa nekom namerom. Ali, toliko se može reći i za – pakao.“ Moja bi parafraza glasila: „Najbolje što se za svet može kazati jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom. Ali Bog je imao neku nameru i kad je stvarao – pakao.“

Budući da nas ima koji se u tom paklu prilično dobro snalazimo, njegova su prva koordinata đavoli.

Druga je zlo. Zlo se ne može ni uništiti, ni iz čega stvoriti. Njegova je količina stalna i nepromenljiva. (Zakon održavanja zla.)

Treća je besnilo kao prirodna i neizbežna finalizacija toka, što ga je naša materijalistička, antropocentrična, dezorijentisana, destruktivna, u krajnjem smislu samoubilačka civilizacija uzela još od kako smo napravili prvu alatku, onaj slavni zašiljeni kamen, koji nam je počeo zamenjivati najpre ruke, pa mozak, i najzad dušu. Jer upustimo li se u poštenu analizu opšte i vlastite istorije, odbacivši njene sulude mitove, besnilo će nam se uprkos otporu razuma, savesti i nade, a vrlo često baš njima blagodareći, ukazati kao – konstanta. To je bolest vrste, bolest njene istorije, bolest njene biologije. To je bolest one orijentacije, koja nas je u zori civilizacije, ne samo od prirode udaljila, odvojila, dakle od nas samih, već od nas učinila i njenim najokorelijim neprijateljima, zlotvorima, zapravo, sebe samih.

 

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IV deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IV deo, Copyright © Borislav Pekić

II RAZARANJE STVARNOSTI (nastavak)

(MITA O ČOVEKU)

Od čega krpim tu novu stvarnost, bez sumnje neki nov privid, ne znam. Pošto drugom sirovinom ne raspolažem, verovatno od sačuvanih parčića stare, a možda i snova. Ali znam da su moja jedina sredstva u tom građenju, tako sličnom vaskrsavanju iz mrtvih – mitovi, arhistvarnosti sveta. (Razaranje se tako, bar u mom duhu, javlja kao građenje, destrukcija kao kreacija.)

Mitovi mi omogućuju da, uprkos svemu, svet shvatim kao celinu, i da ga od vlastitih otpadaka, po sećanju, koje me ne veže za razoreni, već seže duboko iza njega, ponovo sastavim u celinu koja se javlja kao književni opus.

U svojim osnovnim direkcijama svet se nije toliko izmenio – niti na postojećim premisama to ikada može – da u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama ili dilemama ne bi mogla nazreti jedna Uzor-Istorija, važeća i za nas. Svet pukih činjenica je, bez sumnje, nešto drukčiji, ali su ostale mitske konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da na duhovna, moralna i fizička iskušenja ikonoboraca i ikonofila, ljudi Reformacije i Protivreformacije, Komunista i Antikomunista, da na spirituelne i egzistencijalne probleme humaniteta davnina gledamo kao da nisu naši.

To razume se, ne znači da se jedno doba bolje može objasniti nekim drugim nego samim sobom. Jer, svako od njih ima, pored zajedničke, i svoju ekskluzivnu stvarnost. Kako je prva tema filosofije, književnosti, ako je dobra, ostaje samo ova druga. Ali, i ona sama doslovno ekskluzivna. Voda, ta krv naše planete, koja teče ispod različitih predela stvarnosti i kroz sve nas – ista je. Ako naša imaginacija do nje dopre, ekskluzivna stvarnost jednog vremena spojiće se sa opštom, i delo će dosegnuti univerzalnost, onu Uzur-Istoriju za kojom naše reči od Homera naovamo tragaju.

A razorena stvarnost svoju celinu i njeni prividi svoje pravo lice.

Ono će nas užasnuti, ali nemamo prava da se žalimo.

Jer lice sveta, takvo kakvo jeste, sami smo napravili.

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo, Copyright © Borislav Pekić

II RAZARANJE STVARNOSTI

(MITA O ČOVEKU)

Usuđujem se, dakle, reći da je za mene pisanje: način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje saznatog. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost pa i njena forma.

Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koji mi se predstavljaju u dvojakom vidu: kao građa, iz koje uzimam teme, „fakta“, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema, „fakat“, povod. Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. Objektivnost i moje pisanje svede na – lični iskaz jedne subjektivne istine.

Kako je, međutim, u praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Značenja ni Forme mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom – pogotovu uticaja nemam na tumačenja koji zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti – te, znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim paralelnim i spontanim značenjima dela.

(Ovim se u sumnju dovodi ono što je ranije rečeno o načinu pisanja koji određuje i moje mišljenje o napisanom. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njim, jedva sam u književnim teorijama šta drugo našao. Što se prakse tiče, ponekad mi se čini da ona reprodukuje naše vlastite ambivalencije, kao i mnogobrojne opšte protivurečnosti – između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, egzistencije i esencije – ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko je i delo ispelije, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Nije reč da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove valja shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi a ne literaturi kao takvoj.

Ma kakva da je stvarnost, ja se njome nikad ne bavim. Bavim se svojim odnosom prema nečemu što zamišljam da je stvarnost. Za mene je, dakle, stvarnost ono što sam kadar u njoj i iza nje, (ako se ona uzme kao privid), da vidim ili osetim, a zatim da kodiranim jezikom književnosti to na naročit način izrazim. I taj naročit način, ništa drugo, moja je književnost, koju samo on razlikuje od svih drugih.

Drugim rečima, ja nikad ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja – harmonični, nadam se, čak i u svojim protivurečnostima – moji su romani i moje drame. A svako razmišljanje je razorno i svako razmišljanje mora do smrti stići. Tada destrukcija kao druga priroda umetnosti pokazuje – i to jedino u susretu sa smrću – svoju prvu konstruktivnu, lekovitu prirodu. Jer se tada književno razmišljanje – kao i svako antropološko – iskazuje kao napor da se smrt savlada razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, opiranjem ili preinačenjem. Ako je umetnost – tanatologija, smeh u njoj je sve to, i razumevanje, i mirenje, i revolt, i odbacivanje, i opiranje, i preinačenje. Samo nikad – zaboravljanje.

Kako na mom rukopisu stoji nevidljivo upozorenje: „Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna“, očevidno je da ja književnost, pa u širen smislu, i svu umetnost, smatram veštačkom tvorevinom, još jednim prividom u sistemu privida u kome smo bez nade zatočeni. Očevidno je, takođe, da me njena urođena artificijelnost odbija, (i da je to, uzgred, razlog s koga ne trpim ni one drame koje volim da gledam, pogotovu one koje pišem, mrzeći ih).

S druge strane, najžešći sam zagovornik te artificijelnosti kao njene prvorodne i suverene prirode. Paradoks je tek prividan. Jer trudeći se da je učinim još veštačkijom, da je, bilo refleksijom, bilo oneobičavanjem, što presudnije razdvojim od stvarnosti, zamišljam, u stvari, da je tim putem dovedem do neke nove, paradoksalan, i od prirode nezavisne –  prirodnosti. (Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.)

Pošto sam ubeđen da stvarnost jednog književnog dela nismo kadri približiti onoj „stvarnoj“ stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi, samostalni realitet, vampirski opstanak, u kome će se ona, doduše, hraniti krvlju opšte stvarnosti, ali njen život neće živeti. (Inače bi stvarnost valjalo uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jedino rimskoj dekadansi i nekojim od velikih zločinaca potonjih vekova. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva su po rimskim arenama umela kadkad dostići uzvišenost grčke drame, kojoj se naši genocidi i naši mizerni građanski zločini nikad neće približiti.)

Stvarnost je u takvom književnom delu po poreklu izvedena, ali, sazrela u vlastitoj veštačkoj formi, purifikovana od stvarnosne sirovine, ona je u suštini paralelna, a ne podudarna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje. Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost. Ona na povod podseća – kao što potomak može na pretka ličiti – ali ga ne imitira, ne odražava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela ekskluzivno se odnosi na njegovu sopstvenu stvarnost, a ne, osim krajnje posredno, na neku „zajedničku“, ako takva uopte postoji.

Stoga svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju samostalnu teoriju koja ga objašnjava, ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke opšte teorije delo otvarati, znači ili kalauz slomiti, ili delo razbiti. (Ni ovde se stvarnost ne ponavlja. U njoj se kalauz češće lomi od vrata. U književnosti se lome uglavnom dela, a teorije produžuju da žive.)

Čak i da sam voljan, ja stvarnost ne mogu drukčije doživljavati nego kao Roršahovu mrlju, koja je samo meni jasna na način na koji mi je jasna, i koja je, po sebi se razume, sasvim drukčiji od njene jasnoće za sve druge ljude. (Tu su uzroci nesporazuma između pisca, njegovih čitalaca i njegovih kritičara, ta mračna činjenica da živimo u različitim oblicima istog sveta.) Taj se urođeni odnos ne može menjati ni spoznajom njegove promašenosti – može se jedino prestati pisati – ni prinudom, jer se i tada može jedino više ne pisati.

S druge strane, nikakve mi teorije i doktrine, filosofske, naučne, ideološke i socijalpolitičke ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvo mogu bolje izraziti.

Nemoćan pred stvarnošću, ja sam u njoj i sam.

Pošto sam je razorio, da bih i dalje živeo, moram je ponovo od nečega skrpiti.

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI II deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI II deo, Copyright © Borislav Pekić

I. RAZARANJE PROFESIJE (nastavak)

(MITA O PISCU)

Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način na koji pišem određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.

            U teorijskim komentarima književne prakse krije se, naučnom metodologijom inspirisan, pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije, (a inteligencija mu je tek manje više spretni posrednik), da se baš ne kaže u mutnim, vradžbinskim prostorijama Crne magije; pokušaj Razuma da se umetnost iz zone bez-mernog nedokučivog, slučajnog, prevede u zonu sa-merljivog, spoznatljivog, nužnog, gde se, kao svaki fabrikat, može procenjvati, standardizovati, pa – zašto ne? – i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta robe ili ideja koje se zamišljaju kao opšte.

Kad ispituju “tehnološke procese” stvaranja, kad ulaze u “književnu politiku” (ono što književnost nije, a njome se bavi), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja, jednog dela književne doktrine su simulacija racionalnih, strogo kontrolisanih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali – i tu je nevolja – s materijalom ustrojenim na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimnog naučnog interesa. (Kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće, hteli rešiti hemijskim formulama, kada bismo zlato hteli dobiti samo od elemenata, a bez pomoći one magijske lozinke koja ga ume stvoriti i bez ijednog od njih.)

Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljavaju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa egzistencijom neograničenog Boga.

Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne smemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino uz pomoć njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme sa književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. Stvarnosti, kojom se ta književnost navodno bavi. Ona se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

Jedina oblast literature koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme u, s njom u vezi, književne tehnologije. Forma je deo prirode rukopisa. Ako je uspela, javlja se sama od sebe, kao jedino moguća izlučevina unutrašnjeg života književne sadržine. Ako je slaba, vidi se kao – forma. U umetnosti forma je sve. Ona je, zapravo, ta književnost o kojoj govorimo.

Pisac svoju literarnu formu, formu svakog svog dela ponaosob, nalazi isključivo pisanjem, nipošto proučavanjem tuđih razmišljanja na temu „najbolje forme“. Mnogo se može naučiti iz svake dobre knjige, ali ničemu iz – dobre knjige o dobroj knjizi. Možemo, dakle, razgovarati o tome kako je Kralj Edip, sa stajališta forme, napisan, ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovu – kako ih valja pisati.

Pisac, takođe, naročitio ako je zaludan, može govoriti o svom književnom troposu, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda, ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

Tek uz prethodne ograde usuđujem se reći šta su za mene književnost i stvarnost, i kakav odnos vidim među njima, te kakav ja odnos imam i prema njima i prema njihovom međusobnom uticaju.