MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI II deo, Copyright © Borislav Pekić
I. RAZARANJE PROFESIJE (nastavak)
(MITA O PISCU)
Umetničke teorije književnih profesionalaca
intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne
književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću
pisati, ali i način na koji pišem određuje način na koji ću o tom pisanju
misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i
jedino za sebe.
U teorijskim komentarima
književne prakse krije se, naučnom metodologijom inspirisan, pokušaj da se u
ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije,
(a inteligencija mu je tek manje više spretni posrednik), da se baš ne kaže u
mutnim, vradžbinskim prostorijama Crne magije; pokušaj Razuma da se umetnost iz
zone bez-mernog nedokučivog, slučajnog, prevede u zonu sa-merljivog,
spoznatljivog, nužnog, gde se, kao svaki fabrikat, može procenjvati,
standardizovati, pa – zašto ne? – i u žigosanim, normiranim, garantovanim
modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta robe ili ideja koje se zamišljaju
kao opšte.
Kad ispituju “tehnološke procese” stvaranja,
kad ulaze u “književnu politiku” (ono što književnost nije, a njome se bavi),
kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja,
jednog dela književne doktrine su simulacija racionalnih, strogo kontrolisanih
metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali – i tu je nevolja – s
materijalom ustrojenim na drugim načelima od onih što pokreću objekte od
legitimnog naučnog interesa. (Kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko
umeće, hteli rešiti hemijskim formulama, kada bismo zlato hteli dobiti samo
od elemenata, a bez pomoći one magijske lozinke koja ga ume stvoriti i bez
ijednog od njih.)
Racionalna objašnjenja iracionalnog
doživljavaju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma
hoće da nas pomiri sa egzistencijom neograničenog Boga.
Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne
smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično
svoditi na tajne humaniteta, ne smemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti
upoznati izvan nje same i jedino uz pomoć njenog odnosa prema nečem
drugom, ni društvene probleme sa književnošću rešiti ako im uporno dodajemo
dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. Stvarnosti, kojom se ta književnost
navodno bavi. Ona se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisca
prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)
Jedina oblast literature koja je do izvesne
mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme u, s njom u vezi, književne
tehnologije. Forma je deo prirode rukopisa. Ako je uspela, javlja se sama od
sebe, kao jedino moguća izlučevina unutrašnjeg života književne sadržine. Ako
je slaba, vidi se kao – forma. U umetnosti forma je sve. Ona je, zapravo, ta
književnost o kojoj govorimo.
Pisac svoju literarnu formu, formu svakog svog
dela ponaosob, nalazi isključivo pisanjem, nipošto proučavanjem tuđih
razmišljanja na temu „najbolje forme“. Mnogo se može naučiti iz svake dobre
knjige, ali ničemu iz – dobre knjige o dobroj knjizi. Možemo, dakle, razgovarati
o tome kako je Kralj Edip, sa stajališta forme, napisan, ali ne i o tome
kako se tragedije pišu, pogotovu – kako ih valja pisati.
Pisac, takođe, naročitio ako je zaludan, može
govoriti o svom književnom troposu, ali spreman da jednom otkrije kako
je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda, ni sada kada misli
nešto sasvim suprotno.
Tek uz prethodne ograde usuđujem se reći šta
su za mene književnost i stvarnost, i kakav odnos vidim među njima, te kakav ja
odnos imam i prema njima i prema njihovom međusobnom uticaju.
No comments:
Post a Comment