MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo, Copyright © Borislav Pekić

II RAZARANJE STVARNOSTI

(MITA O ČOVEKU)

Usuđujem se, dakle, reći da je za mene pisanje: način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje saznatog. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost pa i njena forma.

Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koji mi se predstavljaju u dvojakom vidu: kao građa, iz koje uzimam teme, „fakta“, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema, „fakat“, povod. Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. Objektivnost i moje pisanje svede na – lični iskaz jedne subjektivne istine.

Kako je, međutim, u praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Značenja ni Forme mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom – pogotovu uticaja nemam na tumačenja koji zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti – te, znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim paralelnim i spontanim značenjima dela.

(Ovim se u sumnju dovodi ono što je ranije rečeno o načinu pisanja koji određuje i moje mišljenje o napisanom. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njim, jedva sam u književnim teorijama šta drugo našao. Što se prakse tiče, ponekad mi se čini da ona reprodukuje naše vlastite ambivalencije, kao i mnogobrojne opšte protivurečnosti – između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, egzistencije i esencije – ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko je i delo ispelije, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Nije reč da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove valja shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi a ne literaturi kao takvoj.

Ma kakva da je stvarnost, ja se njome nikad ne bavim. Bavim se svojim odnosom prema nečemu što zamišljam da je stvarnost. Za mene je, dakle, stvarnost ono što sam kadar u njoj i iza nje, (ako se ona uzme kao privid), da vidim ili osetim, a zatim da kodiranim jezikom književnosti to na naročit način izrazim. I taj naročit način, ništa drugo, moja je književnost, koju samo on razlikuje od svih drugih.

Drugim rečima, ja nikad ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja – harmonični, nadam se, čak i u svojim protivurečnostima – moji su romani i moje drame. A svako razmišljanje je razorno i svako razmišljanje mora do smrti stići. Tada destrukcija kao druga priroda umetnosti pokazuje – i to jedino u susretu sa smrću – svoju prvu konstruktivnu, lekovitu prirodu. Jer se tada književno razmišljanje – kao i svako antropološko – iskazuje kao napor da se smrt savlada razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, opiranjem ili preinačenjem. Ako je umetnost – tanatologija, smeh u njoj je sve to, i razumevanje, i mirenje, i revolt, i odbacivanje, i opiranje, i preinačenje. Samo nikad – zaboravljanje.

Kako na mom rukopisu stoji nevidljivo upozorenje: „Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna“, očevidno je da ja književnost, pa u širen smislu, i svu umetnost, smatram veštačkom tvorevinom, još jednim prividom u sistemu privida u kome smo bez nade zatočeni. Očevidno je, takođe, da me njena urođena artificijelnost odbija, (i da je to, uzgred, razlog s koga ne trpim ni one drame koje volim da gledam, pogotovu one koje pišem, mrzeći ih).

S druge strane, najžešći sam zagovornik te artificijelnosti kao njene prvorodne i suverene prirode. Paradoks je tek prividan. Jer trudeći se da je učinim još veštačkijom, da je, bilo refleksijom, bilo oneobičavanjem, što presudnije razdvojim od stvarnosti, zamišljam, u stvari, da je tim putem dovedem do neke nove, paradoksalan, i od prirode nezavisne –  prirodnosti. (Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.)

Pošto sam ubeđen da stvarnost jednog književnog dela nismo kadri približiti onoj „stvarnoj“ stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi, samostalni realitet, vampirski opstanak, u kome će se ona, doduše, hraniti krvlju opšte stvarnosti, ali njen život neće živeti. (Inače bi stvarnost valjalo uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jedino rimskoj dekadansi i nekojim od velikih zločinaca potonjih vekova. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva su po rimskim arenama umela kadkad dostići uzvišenost grčke drame, kojoj se naši genocidi i naši mizerni građanski zločini nikad neće približiti.)

Stvarnost je u takvom književnom delu po poreklu izvedena, ali, sazrela u vlastitoj veštačkoj formi, purifikovana od stvarnosne sirovine, ona je u suštini paralelna, a ne podudarna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje. Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost. Ona na povod podseća – kao što potomak može na pretka ličiti – ali ga ne imitira, ne odražava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela ekskluzivno se odnosi na njegovu sopstvenu stvarnost, a ne, osim krajnje posredno, na neku „zajedničku“, ako takva uopte postoji.

Stoga svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju samostalnu teoriju koja ga objašnjava, ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke opšte teorije delo otvarati, znači ili kalauz slomiti, ili delo razbiti. (Ni ovde se stvarnost ne ponavlja. U njoj se kalauz češće lomi od vrata. U književnosti se lome uglavnom dela, a teorije produžuju da žive.)

Čak i da sam voljan, ja stvarnost ne mogu drukčije doživljavati nego kao Roršahovu mrlju, koja je samo meni jasna na način na koji mi je jasna, i koja je, po sebi se razume, sasvim drukčiji od njene jasnoće za sve druge ljude. (Tu su uzroci nesporazuma između pisca, njegovih čitalaca i njegovih kritičara, ta mračna činjenica da živimo u različitim oblicima istog sveta.) Taj se urođeni odnos ne može menjati ni spoznajom njegove promašenosti – može se jedino prestati pisati – ni prinudom, jer se i tada može jedino više ne pisati.

S druge strane, nikakve mi teorije i doktrine, filosofske, naučne, ideološke i socijalpolitičke ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvo mogu bolje izraziti.

Nemoćan pred stvarnošću, ja sam u njoj i sam.

Pošto sam je razorio, da bih i dalje živeo, moram je ponovo od nečega skrpiti.