MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IV deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IV deo, Copyright © Borislav Pekić

II RAZARANJE STVARNOSTI (nastavak)

(MITA O ČOVEKU)

Od čega krpim tu novu stvarnost, bez sumnje neki nov privid, ne znam. Pošto drugom sirovinom ne raspolažem, verovatno od sačuvanih parčića stare, a možda i snova. Ali znam da su moja jedina sredstva u tom građenju, tako sličnom vaskrsavanju iz mrtvih – mitovi, arhistvarnosti sveta. (Razaranje se tako, bar u mom duhu, javlja kao građenje, destrukcija kao kreacija.)

Mitovi mi omogućuju da, uprkos svemu, svet shvatim kao celinu, i da ga od vlastitih otpadaka, po sećanju, koje me ne veže za razoreni, već seže duboko iza njega, ponovo sastavim u celinu koja se javlja kao književni opus.

U svojim osnovnim direkcijama svet se nije toliko izmenio – niti na postojećim premisama to ikada može – da u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama ili dilemama ne bi mogla nazreti jedna Uzor-Istorija, važeća i za nas. Svet pukih činjenica je, bez sumnje, nešto drukčiji, ali su ostale mitske konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da na duhovna, moralna i fizička iskušenja ikonoboraca i ikonofila, ljudi Reformacije i Protivreformacije, Komunista i Antikomunista, da na spirituelne i egzistencijalne probleme humaniteta davnina gledamo kao da nisu naši.

To razume se, ne znači da se jedno doba bolje može objasniti nekim drugim nego samim sobom. Jer, svako od njih ima, pored zajedničke, i svoju ekskluzivnu stvarnost. Kako je prva tema filosofije, književnosti, ako je dobra, ostaje samo ova druga. Ali, i ona sama doslovno ekskluzivna. Voda, ta krv naše planete, koja teče ispod različitih predela stvarnosti i kroz sve nas – ista je. Ako naša imaginacija do nje dopre, ekskluzivna stvarnost jednog vremena spojiće se sa opštom, i delo će dosegnuti univerzalnost, onu Uzur-Istoriju za kojom naše reči od Homera naovamo tragaju.

A razorena stvarnost svoju celinu i njeni prividi svoje pravo lice.

Ono će nas užasnuti, ali nemamo prava da se žalimo.

Jer lice sveta, takvo kakvo jeste, sami smo napravili.