MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo, Copyright © Borislav Pekić
IV RAZARANJE MEMORIJE
(MITA O SEBI)
Ima, međutim, ta moja „umetnost“ i jednu
personalnu, takorekuć privatnu svrhu, proizišlu iz unutrašnje prinude dobrovoljno
preuzete griže savesti, potrebe za krivicom i potrebe za izuzećem od nje,
za slobodama nezavisnosti blagoslovenih duhom, žudnje za spoznajom vlastitih
koordinata i iskušenja nade da se te koordinate već i samom spoznajom mogu
preinačiti, pa zajedno s njima izmaći sudbini, koja je nevidljivim nitima
neminovnosti s licem slučaja, još u početku vremena, povukla ceo Koordinatni
sistem postojanja, i mene predvidela u jednom od svojih mitskih ukrštanja
mogućnosti; ima, velim, u svemu tome i mog vlastitog razaranja, mog
samorazaranja, uništenja u sebi mita o sebi, pored destrukcije mita
ljudskog napretka, njegove istorije, njegove civilizacije, njegovog, na
hiljadama godina stranputice, stečenog humaniteta, cele te moje
opsesivne mitomahije, o kojoj, s toliko pažnje, dubine, kritičke
analitičnost i antropološke sintetičnosti, u ovoj knjizi, piše autor
predgovora, Nikola Milošević.
Po svom socijalnom poreklu, ja pripadam
građanstvu, (sada razvlašćenom), po duhovnom – njegovoj humanističkoj i
racionalističkoj tradiciji, (sada već temeljno kompromitovanoj), po rasnom,
eksplozivnom bućkurišu slavenskolatinske krvi, (i sada uveliko ustajaloj), a po
onom duševnom – vlastitom izboru, (sada negde u tajnama ili pseudotajnama
Istoka).
Sa duševnim poreklom spaja me moje nastojanje
da mu se približim, sa rasnim moj temperamenat, sa duhovnim moje odbijanje da
ga prihvatim, a sa socijalnim spajaju me moje uspomene i trud da im nađem neki
plausibilniji realitet od onog što ga garantuje moja nostalgija.
Između ostalih i moja nostalgija za
detinjstvom, premda se njim ni u jednoj knjizi ne bavim.
Niste za život ni pripremljeni, ali za uzvrat
imate te uspomene, od kojih, ako ste štedljivi, a ponekad i neizbirljivi, do
kraja života možete živeti u udobnoj duhovnoj izolaciji; imali ste izvesnu
nevinost – stvarnu, i ako pod okriljem laži – znali ste za bezbednost kojoj
želite da se vratite, premda u tome nikad ne uspevate; dobili ste uzor do kojeg
više nikada ne dopirete, ali koji vam pomaže da se moralno orijentišete i
podnesete iskušenja koja bi vas bez tog uzora uništila ili izopačila. Nevinost
ste, dabome, izgubili, ali znate u čemu se ona sastoji; sreće je nestalo, ali
ste je iskusili; sigurnosti više nemate, ali znate šta znači imati je. A to vam
niko ne može oduzeti; u tome je vrednost srećnog detinjstva, i u tome moja
nostalgija za njim.
No nevolja je u tome što se ono poklapa sa
onim što se danas, više somnabulo nego istoriografski, naziva periodom
monarhofašističke diktature između Tridesetih i Četrdesetih. Za mene su te
godine u onom dobrom smislu bile „lude“, a za druge bile su samo ludačke, (kao
što su za mene neke godine kasnije bile ludačke, a za druge, najčešće druge i
iz prvog primera, u lepom smislu „lude“.) Koliko je moja vizija tih godina u
skladu sa tzv. stvarnošću, mene kao čoveka uopšte ne mora zanimati. Ali kao
pisca mora, jer ja nisam samo instrument svoje memorije, nego i
posrednik tuđe, oruđe jednog šireg ljudskog iskustva. Očigledno je da
moja slika ne može odgovarati onoj koju od bivše Jugoslavije ima neko koji je
sa njom imao mahom neprilike.
U svojim Dnevnicima, takođe očigledno, ja imam
prava da te uspomene evociram kao da tuđih neprilika nema, da ih evociram
sasvim nezavisno od neke „stvarne“ stvarnosti tog vremena. Ali onog momenta kad
te uspomene postanu literarna građa, automatski postaju i analitičke, i
komentatorske, i ambivalentne, u njih ulaze tuđe realnosti, tuđe uspomene, tuđa
osećanja, ja postajem transmisija neke ukupne memorije i njene
realnosti. Te se stvarnosti ukrštaju ili sukobljavaju, odbijaju ili sjedinjuju,
i u njihovom se alhemičnom mešanju dobija prastvarnost minulog vremena.
Ne tip, ni formula, nego nešto što je u dodiru sa arhetipskim konceptom.
U tom procesu moja se nostalgija razara, a
moje lepe uspomene odlaze među sve ostale gadosti života.
Jer, prošlost se ne sme zloupotrebljavati za
pokriće tekućih potreba. Belu od Crne magije deli odbijanje prve dve da se
onostranim silama koristi u zemaljske svrhe. Crna ih magija stavlja u svoju
službu. Ali se cena na kraju uvek plati.
Ja tu cenu nisam hteo da platim.
I stoga sam svoju nostalgiju učinio
analitičkom. Pod njom podrazumevam ne samo naročiti odnos prema uspomenama, već
i izvesnu protivrečnost između sećanja i njegovog poimanja, u prvom redu
sećanje kao prustovsku restauraciju duha minulog doba, pod kontrolom svih
ostalih izvora. Analitički momenat je ovde razarajuća protivteža
stvaralačkom procesu subjektivnog memoriranja: u traganju za svojim izgubljenim
vremenom, vi vaskrsavate sliku jednog doba, ali ga novim okom, uvišestručenim
vidom, istovremeno i razarate, jer u rezultat unosite i diskrepancije između
svog sećanja i jedne verovatnije stvarnosti. Diskrepanciju koju vi zbog godina
ali i privilegovanih uslova života, niste bili kadri tada da zapazite ili da
razumete, ili ako ste čak sve to i mogli, ona vas se prosto nije ticala.
Središna tema ove analitičke nostalgije je
srpska građanska klasa, jedan umetnički povod, dakle, kome prilike u najmanju
ruku nisu naklonjene, jer vlajuća ideologija proleterske diktature, osim ako
reč nije o totalnoj kritici, gleda na njega sa podozrenjem, a opšti
pseudo-antikonvencionalni duh intelektualne elite udružen sa pseudo-pobunom
mladosti, opet, vidi u njemu izumrle dinosauruse, kojima se, s ljudskog
stanovišta, nije vredno baviti. (Građanska klasa, građanski kultovi, građanske
konvencije, građanski standardi, čak i ako se svode na eksploatatorski profit,
individualistički interes ili moralnu hipokriziju, nisu vredni opisivanja, već
samo demonstrativnog zapišavanja.)
No comments:
Post a Comment