MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo, Copyright © Borislav Pekić

IV RAZARANJE MEMORIJE

(MITA O SEBI)

Ima, međutim, ta moja „umetnost“ i jednu personalnu, takorekuć privatnu svrhu, proizišlu iz unutrašnje prinude dobrovoljno preuzete griže savesti, potrebe za krivicom i potrebe za izuzećem od nje, za slobodama nezavisnosti blagoslovenih duhom, žudnje za spoznajom vlastitih koordinata i iskušenja nade da se te koordinate već i samom spoznajom mogu preinačiti, pa zajedno s njima izmaći sudbini, koja je nevidljivim nitima neminovnosti s licem slučaja, još u početku vremena, povukla ceo Koordinatni sistem postojanja, i mene predvidela u jednom od svojih mitskih ukrštanja mogućnosti; ima, velim, u svemu tome i mog vlastitog razaranja, mog samorazaranja, uništenja u sebi mita o sebi, pored destrukcije mita ljudskog napretka, njegove istorije, njegove civilizacije, njegovog, na hiljadama godina stranputice, stečenog humaniteta, cele te moje opsesivne mitomahije, o kojoj, s toliko pažnje, dubine, kritičke analitičnost i antropološke sintetičnosti, u ovoj knjizi, piše autor predgovora, Nikola Milošević.

Po svom socijalnom poreklu, ja pripadam građanstvu, (sada razvlašćenom), po duhovnom – njegovoj humanističkoj i racionalističkoj tradiciji, (sada već temeljno kompromitovanoj), po rasnom, eksplozivnom bućkurišu slavenskolatinske krvi, (i sada uveliko ustajaloj), a po onom duševnom – vlastitom izboru, (sada negde u tajnama ili pseudotajnama Istoka).

Sa duševnim poreklom spaja me moje nastojanje da mu se približim, sa rasnim moj temperamenat, sa duhovnim moje odbijanje da ga prihvatim, a sa socijalnim spajaju me moje uspomene i trud da im nađem neki plausibilniji realitet od onog što ga garantuje moja nostalgija.

Između ostalih i moja nostalgija za detinjstvom, premda se njim ni u jednoj knjizi ne bavim.

Niste za život ni pripremljeni, ali za uzvrat imate te uspomene, od kojih, ako ste štedljivi, a ponekad i neizbirljivi, do kraja života možete živeti u udobnoj duhovnoj izolaciji; imali ste izvesnu nevinost – stvarnu, i ako pod okriljem laži – znali ste za bezbednost kojoj želite da se vratite, premda u tome nikad ne uspevate; dobili ste uzor do kojeg više nikada ne dopirete, ali koji vam pomaže da se moralno orijentišete i podnesete iskušenja koja bi vas bez tog uzora uništila ili izopačila. Nevinost ste, dabome, izgubili, ali znate u čemu se ona sastoji; sreće je nestalo, ali ste je iskusili; sigurnosti više nemate, ali znate šta znači imati je. A to vam niko ne može oduzeti; u tome je vrednost srećnog detinjstva, i u tome moja nostalgija za njim.

No nevolja je u tome što se ono poklapa sa onim što se danas, više somnabulo nego istoriografski, naziva periodom monarhofašističke diktature između Tridesetih i Četrdesetih. Za mene su te godine u onom dobrom smislu bile „lude“, a za druge bile su samo ludačke, (kao što su za mene neke godine kasnije bile ludačke, a za druge, najčešće druge i iz prvog primera, u lepom smislu „lude“.) Koliko je moja vizija tih godina u skladu sa tzv. stvarnošću, mene kao čoveka uopšte ne mora zanimati. Ali kao pisca mora, jer ja nisam samo instrument svoje memorije, nego i posrednik tuđe, oruđe jednog šireg ljudskog iskustva. Očigledno je da moja slika ne može odgovarati onoj koju od bivše Jugoslavije ima neko koji je sa njom imao mahom neprilike.

U svojim Dnevnicima, takođe očigledno, ja imam prava da te uspomene evociram kao da tuđih neprilika nema, da ih evociram sasvim nezavisno od neke „stvarne“ stvarnosti tog vremena. Ali onog momenta kad te uspomene postanu literarna građa, automatski postaju i analitičke, i komentatorske, i ambivalentne, u njih ulaze tuđe realnosti, tuđe uspomene, tuđa osećanja, ja postajem transmisija neke ukupne memorije i njene realnosti. Te se stvarnosti ukrštaju ili sukobljavaju, odbijaju ili sjedinjuju, i u njihovom se alhemičnom mešanju dobija prastvarnost minulog vremena. Ne tip, ni formula, nego nešto što je u dodiru sa arhetipskim konceptom.

U tom procesu moja se nostalgija razara, a moje lepe uspomene odlaze među sve ostale gadosti života.

Jer, prošlost se ne sme zloupotrebljavati za pokriće tekućih potreba. Belu od Crne magije deli odbijanje prve dve da se onostranim silama koristi u zemaljske svrhe. Crna ih magija stavlja u svoju službu. Ali se cena na kraju uvek plati.

Ja tu cenu nisam hteo da platim.

I stoga sam svoju nostalgiju učinio analitičkom. Pod njom podrazumevam ne samo naročiti odnos prema uspomenama, već i izvesnu protivrečnost između sećanja i njegovog poimanja, u prvom redu sećanje kao prustovsku restauraciju duha minulog doba, pod kontrolom svih ostalih izvora. Analitički momenat je ovde razarajuća protivteža stvaralačkom procesu subjektivnog memoriranja: u traganju za svojim izgubljenim vremenom, vi vaskrsavate sliku jednog doba, ali ga novim okom, uvišestručenim vidom, istovremeno i razarate, jer u rezultat unosite i diskrepancije između svog sećanja i jedne verovatnije stvarnosti. Diskrepanciju koju vi zbog godina ali i privilegovanih uslova života, niste bili kadri tada da zapazite ili da razumete, ili ako ste čak sve to i mogli, ona vas se prosto nije ticala.

Središna tema ove analitičke nostalgije je srpska građanska klasa, jedan umetnički povod, dakle, kome prilike u najmanju ruku nisu naklonjene, jer vlajuća ideologija proleterske diktature, osim ako reč nije o totalnoj kritici, gleda na njega sa podozrenjem, a opšti pseudo-antikonvencionalni duh intelektualne elite udružen sa pseudo-pobunom mladosti, opet, vidi u njemu izumrle dinosauruse, kojima se, s ljudskog stanovišta, nije vredno baviti. (Građanska klasa, građanski kultovi, građanske konvencije, građanski standardi, čak i ako se svode na eksploatatorski profit, individualistički interes ili moralnu hipokriziju, nisu vredni opisivanja, već samo demonstrativnog zapišavanja.)