MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo, Copyright © Borislav Pekić
III RAZARANJE CIVILIZACIJE
(MITA O NAPRETKU)
Kakvo je ono, kakvo je to lice, šta je to što
smo napravili od kako smo od Prometeja naučili da pravimo vatru, a od Kaina,
kako se ubija čovek, od kada smo žudnju za saznanjem spojili sa žudnjom za moći
u mit o napretku i zločin njegove istorije?
Stari je dr Džonson jednom ovako opisao
Škotsku: „Najbolje što se za Skotsku može reći jeste da je nju Bog stvorio sa
nekom namerom. Ali, toliko se može reći i za – pakao.“ Moja bi parafraza
glasila: „Najbolje što se za svet može kazati jeste da ga je Bog stvorio s
nekom namerom. Ali Bog je imao neku nameru i kad je stvarao – pakao.“
Budući da nas ima koji se u tom paklu prilično
dobro snalazimo, njegova su prva koordinata đavoli.
Druga je zlo. Zlo se ne može ni uništiti, ni
iz čega stvoriti. Njegova je količina stalna i nepromenljiva. (Zakon
održavanja zla.)
Treća je besnilo kao prirodna i neizbežna
finalizacija toka, što ga je naša materijalistička, antropocentrična,
dezorijentisana, destruktivna, u krajnjem smislu samoubilačka civilizacija uzela
još od kako smo napravili prvu alatku, onaj slavni zašiljeni kamen, koji nam je
počeo zamenjivati najpre ruke, pa mozak, i najzad dušu. Jer upustimo li se u
poštenu analizu opšte i vlastite istorije, odbacivši njene sulude mitove,
besnilo će nam se uprkos otporu razuma, savesti i nade, a vrlo često baš
njima blagodareći, ukazati kao – konstanta. To je bolest vrste, bolest
njene istorije, bolest njene biologije. To je bolest one orijentacije, koja nas
je u zori civilizacije, ne samo od prirode udaljila, odvojila, dakle od nas
samih, već od nas učinila i njenim najokorelijim neprijateljima, zlotvorima,
zapravo, sebe samih.
No comments:
Post a Comment