MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE

(MITA O NAPRETKU)

Kakvo je ono, kakvo je to lice, šta je to što smo napravili od kako smo od Prometeja naučili da pravimo vatru, a od Kaina, kako se ubija čovek, od kada smo žudnju za saznanjem spojili sa žudnjom za moći u mit o napretku i zločin njegove istorije?

Stari je dr Džonson jednom ovako opisao Škotsku: „Najbolje što se za Skotsku može reći jeste da je nju Bog stvorio sa nekom namerom. Ali, toliko se može reći i za – pakao.“ Moja bi parafraza glasila: „Najbolje što se za svet može kazati jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom. Ali Bog je imao neku nameru i kad je stvarao – pakao.“

Budući da nas ima koji se u tom paklu prilično dobro snalazimo, njegova su prva koordinata đavoli.

Druga je zlo. Zlo se ne može ni uništiti, ni iz čega stvoriti. Njegova je količina stalna i nepromenljiva. (Zakon održavanja zla.)

Treća je besnilo kao prirodna i neizbežna finalizacija toka, što ga je naša materijalistička, antropocentrična, dezorijentisana, destruktivna, u krajnjem smislu samoubilačka civilizacija uzela još od kako smo napravili prvu alatku, onaj slavni zašiljeni kamen, koji nam je počeo zamenjivati najpre ruke, pa mozak, i najzad dušu. Jer upustimo li se u poštenu analizu opšte i vlastite istorije, odbacivši njene sulude mitove, besnilo će nam se uprkos otporu razuma, savesti i nade, a vrlo često baš njima blagodareći, ukazati kao – konstanta. To je bolest vrste, bolest njene istorije, bolest njene biologije. To je bolest one orijentacije, koja nas je u zori civilizacije, ne samo od prirode udaljila, odvojila, dakle od nas samih, već od nas učinila i njenim najokorelijim neprijateljima, zlotvorima, zapravo, sebe samih.