MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VI deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VI deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE (nastavak)

(MITA O NAPRETKU)

Pogledajte samo svoju istoriju. Zar vam ijedna duševna klinika može pružiti tako biran prizor sumanutosti? U takvim varijetetima i s tako profilisanim kliničkim slikama duševne regresije i manijačke progresije?

Svet je danas u toku paranoidne tehnološke revolucije, neuporedivo presudnije od industrijske, a pogotovu religioznih. Koncept budućnosti približio se najjezivijim morama mašte. Započeta je debata o tome koliko se moralno i pravno legitimno, smeju produžiti laboratorijski eksperimenti sa in vitro proizvedenim ljudskim fetusom.

Nalazim, uostalom, to prirodnim. Mi u svojoj nesrećnoj istoriji varvarski eksperimentišemo i društveno i moralno i psihološki, pa i fizički sa čovekom u svakom njegovom dobu. Zašto bi mu fetus poštedeli? A ako to implicira definiciju ljudskosti, pitanje kad postajemo ljudi, a kad smo još samo tvari, i da li samo mozak određuje našu čovečnost, pa time i zaštitu od eksperimentalne smrti, mi smo svojom istorijom na to već odavno odgovorili. Po njoj sudeći mi nikad ljudi i nismo postali – da bi nas od eksperimentalne smrti valjalo zaštiti – nikad postigli ni onaj status što ga imaju životinje po našim zoološkim vrtovima.

U međuvremenu širom su otvoreni putevi veštačkoj inteligenciji, za koju se drži da će našu osloboditi dosadnih automatizama, ali se previđa da je može osloboditi i slobode, možda jedinog automatizma od kojeg zavisi naša ljudskost. Vizija androidskog sveta postala je jedina nada čoveka koji je izneverio vlastiti. Moralnoj zagađenosti naše istorije, priključuje se sada i akutna kontaminacija životne sredine. Uništenje prirode postalo je javnim uslovom našeg napretka. Ali i to je normalno.

Kada sebe ne štitimo, zašto bi očuvali išta drugo? Jer danas godine 1984, na pragu Zlatnog doba Vodolije, vrši se u 98 zemalja, članica Ujedinjenih nacija, najgnusnija tortura nad ljudima. Sve su konvencije o ljudskim pravima, u međuvremenu, uredno potpisane. One, doduše, imaju klauzulu o tzv. Standardnom minimumu, preko kojeg se ljudi ne smeju maltretirati, ali do kojeg se, očevidno, s njima može raditi šta se hoće. I sada sve zavisi od toga kakav je gde taj Standardni minimum. U Kamerunu je, na primer, potapanje ljudi u govna, a ponegde i električni kolac.

Pogledajte ovu civilizaciju koja počiva na smrti, a izbegava da je shvati. Koja pretpostavlja da je jednovremeno razume kao nešto konačno, ali i nešto nam obezbeđuje beskonačnost (bilo u kom vidu); strahuje od nje, a proizvodi je; pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može; ište od nje smisao, a poriče joj ga. (Umerenost samo izražava ovu dihotomiju, ovu dvomisao – dvojeverje.)