MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VII deo, Copyright © Borislav Pekić
III RAZARANJE CIVILIZACIJE
(II nastavak)
(MITA O NAPRETKU)
Pogledajte jednu od motornih ljudskih žudnji: volju
za posedom – blaga, moći, uspeha, ljudi. Jer posed ima prirodnu težnju da
ekonomiše, i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj
mrtvoj sferi, što leže duboko u oblasti moralnog i duhovnog. Posed, ma kakav
bio, najopasniji je ali i najrašireniji oblik našeg ropstva stvarima. Posed je
„crna rupa“, u kojoj se naši životi umrtvljuju u večnu nepokretnost. Njegovo
kopile – san o efikasnosti – nas već stolećima narkotizira, tamo gde mislimo da
nas pokreće, jer to je samo lepše sanjani san o razmeni stvari i ljudi, večni
san o kupoprodaji, u čijem su procesu ljudi tek nužno zlo.
Unutar ciklično shvaćenog statičnog vremena,
unutar nepromenljivog nacrta, menja se istorijski dekor, ređaju se datumi
„napretka“ od paleolitske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru narodi,
kulture, civilizacije, odmiču, primiču, kolebaju se prostorne granice
humaniteta, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o
svetu zamenjuje drugu, jedna patnja drugu, a da se ljudska sudbina,
limitirana ništavilom iz koga smo rođeni i ništavilom kome smo upućeni,
suštinski ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada sizisofski
princip totalnog besmisla, zaborava, izjednačenja svega u crnoj kosmičkoj
jami uzaludnosti.
Ovakav nihilistički pesimizam, razume se, niti
sme, niti može da ima ikakvog uticaja na ljude, te će se oni ponašati kao da su
večni, (a neki će u to i poverovati) u svakom slučaju da su večni snovi
njihove besmislene argonautike.
A svetu nije potreban san, nego buđenje.
Svetu je potrebna duhovna revolucija,
koja će do neprepoznatljivosti izmeniti sve fundamentalne pretpostavke Vrste i
njenog života, u političkim, socijalnim, ekonomskim i pseudoduhovnim
preokretima prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti
jedne pogrešne orijentacije, usled kojih materija određuje i našu duhovnost
i našu moralnost, našu ljudskost i našu sudbinu.
A sve dok to ne bude, ako ikad bude – u šta
intenzivno sumnjam – sve dok ne budem siguran da se i u nekom drugom dobu, i na
nekim drugim planetama, u svrhu međusobnog ubeđivanja i prosvećivanja nećemo
potapati u fekalije, ne mogu verovati u smisao našeg puta zvezdama.
Ne mogu verovati ni u umetnost.
Mogu je samo pisati u nadi da je ona u tom
sveopštem napretku prema Armagedonu – jedan korak natrag.
No comments:
Post a Comment