MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VIII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VIII deo, Copyright © Borislav Pekić

III RAZARANJE CIVILIZACIJE (novi nastavak)

(MITA O NAPRETKU)

Pogledajte jednu od motornih ljudskih žudnji: volju za posedom – blaga, moći, uspeha, ljudi. Jer posed ima prirodnu težnju da ekonomiše, i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, što leže duboko u oblasti moralnog i duhovnog. Posed, ma kakav bio, najopasniji je ali i najrašireniji oblik našeg ropstva stvarima. Posed je „crna rupa“, u kojoj se naši životi umrtvljuju u večnu nepokretnost. Njegovo kopile – san o efikasnosti – nas već stolećima narkotizira, tamo gde mislimo da nas pokreće, jer to je samo lepše sanjani san o razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji, u čijem su procesu ljudi tek nužno zlo.

Unutar ciklično shvaćenog statičnog vremena, unutar nepromenljivog nacrta, menja se istorijski dekor, ređaju se datumi „napretka“ od paleolitske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru narodi, kulture, civilizacije, odmiču, primiču, kolebaju se prostorne granice humaniteta, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja drugu, a da se ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz koga smo rođeni i ništavilom kome smo upućeni, suštinski ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada sizisofski princip totalnog besmisla, zaborava, izjednačenja svega u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti.

Ovakav nihilistički pesimizam, razume se, niti sme, niti može da ima ikakvog uticaja na ljude, te će se oni ponašati kao da su večni, (a neki će u to i poverovati) u svakom slučaju da su večni snovi njihove besmislene argonautike.

A svetu nije potreban san, nego buđenje.

Svetu je potrebna duhovna revolucija, koja će do neprepoznatljivosti izmeniti sve fundamentalne pretpostavke Vrste i njenog života, u političkim, socijalnim, ekonomskim i pseudoduhovnim preokretima prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti jedne pogrešne orijentacije, usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, našu ljudskost i našu sudbinu.

A sve dok to ne bude, ako ikad bude – u šta intenzivno sumnjam – sve dok ne budem siguran da se i u nekom drugom dobu, i na nekim drugim planetama, u svrhu međusobnog ubeđivanja i prosvećivanja nećemo potapati u fekalije, ne mogu verovati u smisao našeg puta zvezdama.

Ne mogu verovati ni u umetnost.

Mogu je samo pisati u nadi da je ona u tom sveopštem napretku prema Armagedonu – jedan korak natrag.