MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo, Copyright © Borislav Pekić

V RAZARANJE MORALA

(MITA O SLOBODI VOLJE)

Stvari idu rđavo.

Hoćemo li se u njih umešati, čak iako znamo da su naše snage skromne, naš uticaj nikakav, a naše ideje o svetu nepouzdane koliko i one kojima se odupiremo, jer ih ili ne dokazuje ništa do naše vere?

Ukoliko verujemo u slobodu ljudske volje, biće to moralno pitanje; ukoliko je ne priznajemo, stvar neke druge konvencije, od kojih je sudbina uvek najudobnija.

Pošto ja u slobodu volje verujem, premda je ničim ne mogu dokazati, (osim pokušajima da i mit o njoj razorim, po načelu da će se, ako postoji, održati, ako ne postoji, raspasti), ja u svojim knjigama moram govoriti i o moralnoj stvarnosti ljudskog života, uzdržavajući se da joj sudim.

Usudio bih se reći da, ako o moralu ne bih mogao govoriti, ne vidim o čemu bih uopšte govorio, odnosno o čemu bi, s ljudskom stajališta, bilo vredno govoriti. Pri čemu, razume se, mislim na moral u jednom širem smislu, možda i najširem: kao sumi uticaja našeg života na tuđe u okviru alternative dobro- zlo.

Bavim se, dakle, moralom, kao što se bavim i svim drugim uslovima naše egzistencije koji od sveta čine ono što on jeste, ili što još može postati.

Daću za te potencijalne pravce našeg „napretka“ samo jedan primer iz samo jedne oblasti.

U „mračno doba“, rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom njegovog oslobođenja – ali ga, barem, niko nije ubeđivao da je slobodan i da je najslobodniji upravo onda kada je u najvećem ropstvu, a danas od tih shvatanja žive i tzv. Humanističke doktrine. S druge strane, upravo u zagrljaj ovakvih doktrina, srlja prosečna građanska svest, kojoj vrlo malo treba pa da, iz večne žudnje za važenjem i moći, uz potporu gregarskog instinkta, razvije totalitaristički pogled na svet, pripravan da pojmi i dopusti ikakvo drugo stanovište osim svog.

Hitler je širom ondašnje Nemačke imao bezbroj, samo silom spoljnih okolnosti beznačajnih, kopija. Lokalni Fűhreri slobodno su cvetali Novim poretkom. Ti ljudi nisu bili ludi. Formirani na uzvišenim tradicijama  humanizma oni su ga samo na osoben način shvatali, ako su ga shvatali, pa ih možemo nazvati nosiocima „nove svesti“, ako ga nisu samo zloupotrebljavali, pa ih moramo uvrstati u većinu amoralnih kolaboranata te svesti.

Kao što ljudi nisu bili – već takođe tvorci „nove ljudskosti“ – oni koji su milione u Sovjetskom savezu slali u progonstvo, logore i smrt, ili oni koji su podrškom odobravanjem ili saradnjom to omogućavali, ili, još dalje da idemo, nikome ne praštajući zablude, premda ih shvatajući, oni koji su širom sveta, mudri i sposobni u svojim strukama, pozdravljali ovaj epski masakr kao utemeljenje nove Zlatne ere.

Zato se, ako ostanemo samo u ovom polju, moramo opirati ako želimo da preživimo, i ne samo da preživimo, nego i da životu vratimo njegov smisao. Moramo sve te vampire pogrešnih orijentacija upokojiti. A za to nije dovoljno preuzimanje neke nove egzistencije, pa ma ona odgovarala našem pravom humanističkom biću – ako je ono takvo, zašta baš i nema mnogo izgleda – niti ritualno uništenje vampira izlaganjem krvnih žila nekom drugom, već stvarno, unutrašnje, definitivno egzorciranje njegovog nečistog duha iz naše svesti i naše istorije.

Moje reči, ako već knjige ne mogu – jer one, ograničene estetičkim zahtevima, posvećene drugim svrhama, nemaju moju slobodu volje i akcije – upućene su svima onima koji se sa svojim vampirom još nisu suočili, niti se našli pred neizbežnim pitanjem – kako ga upokojiti; naročito onima među njima koji drže da ih humanističko mišljenje i vaspitanje, samo po sebi, bez permanentnog otpora vlastitoj dehumanizaciji, (koja se najpre odigrava u njima, a potom izlazi na trgove i ulice), bez znatnih ličnih žrtava i odricanja, čuva od toga da jednog dana druge ljude spaljuju u ime svojih ideala. Pa i najplemenitijih, kad smo već kod toga.

Nikakve spoljne okolnosti ne mogu biti naš alibi. One mogu, ali ne moraju uticati na našu sposobnost opredeljenja, na naš – samoizbor. Neprestano se, čak i u ovom svetu pada, susrećemo sa primerima žrtvovanja sopstvene sreće, egzistencije, pa i života nečemu što će se, iz ovog ili onog razloga, smatrati vrednijim od sreće i od egzistencije i od života. (I tu se može i početi i završiti sa razaranje „slobode volje“, jer ona ima samo unutarnji značaj, a spoljnim vladaju posledice, koje se, ako su dobre, ne tiče jesu li nastale prinudom okolnosti , sudbinom ili slobodnim izborom.)

U protivnom bismo došli u poziciju da samoizbor praktično dopuštamo jedino Kaligulama, ljudima moći. Čovekove sposobnosti izbora ne stoje ni u kakvoj zavisnosti – premda mogu u vezi biti - sa količinom moći i mogućnosti kojom se za biranje raspolaže, već isključivo sa ličnošću, u svakom datom trenutku. Odgovornost je u spoznaji značenja izbora, ne u njegovoj mogućnosti. Ko spozna važnost izbora, umeće i da bira.

Piscu, nažalost, nije dano da sledi čoveka u sebi. U prvom redu, on mora u dubljem smislu biti istinit, a moralan koliko mu svet njegove književne realnosti dopušta.

Zahtevati moralno ponašanje od svojih junaka znači lagati o njima. Izdati osnovnu funkciju književnosti . ako postoji kao svesna funkcija, a ne automatska prinuda – praviti veštačke i lažne modele da bi se njima prepravljao onaj prirodni i istinit. Jedino što možemo jeste da od njih ništa ne zahtevamo, nego da se što više približimo viziji stanja i uzroka koji su prethodili njihovom ponašanju, ma kakvo inače ono bilo. Možemo možda da što dalje pomerimo granice poimanja sveta kakav jeste, odnosno kakvim nam se čini.

Zato ne smemo – a time nam je oduzeto jedno značajno zadovoljstvo – da mrzimo ili preziremo junake naših knjiga, čak i kada bi oni, da u našem životu borave, bili sušta čudovišta. Parentetički kazano, ako bih uzeo da opisujem Heinricha Himlera, ja ga ne smem mrzeti – inače ga ne bih umeo opisati – niti smem prema njemu, dok ga oživljavam, osećati ono što osećam prema uspomeni na stvarnog Reichsfűhrera.

A suditi pisac može samo sebi.

Sam Bog zna da svako od nas za takve parnice pruža dovoljno povoda.

A ova misao daje dovoljno povoda da se pređe na iduću temu, u kojoj ćemo se baviti svrhom, funkcijom, uticajem i mogućnostima književnosti, kao i razaranjem mitova koji u njoj i oko nje postoje.